Zloupotrebe ženskog: natuknice o pretučenima

Zloupotrebe ženskog: Neophodno je, po ko zna koji već put, objasniti šta je to zloupotreba ženskog. Ne samo zbog toga što smo svedoci upornog kreiranja diskutabilne slike žene u medijima – ne samo zbog, stručno rečeno, mizoginog medijskog stava koji se ogleda u perpetuiranju politički i rodno nekorektnih diskurzivnih praksi.
Jednostavnije i konkretnije rečeno: nesmanjenim tempom niču liste najgore odevenih i najbolje udomljenih pripadnica ženskog roda. Tako se stvara lažna afirmacija, a zapravo besomučno proizvodi difamacija. Ne samo da se žene uporno dele na dva fantomska tabora: na tabor predatorki (one koje grabe sve pred sobom) i na tabor negatorki (one koje grde jer ne umeju da grabe). Ne samo da se ženskost kontaminira spolja, nego i iznutra: sama pozicija ženskosti zloupotrebljava se da bi se zagadila slika o muškom – da bi se postigla i difamacija maskuliniteta.
Posledica takvih praksi jeste stvaranje virtuelnih identiteta. Ti su identiteti empirijski neutemeljeni i napola lažni, jer – da parodiramo Džona Loka i potkrademo Bodrijara – nema u stvarnosti ničeg čega prethodno nije bilo u medijima. Ukalupljene u razne binarne suprotnosti, žene dobijaju ozbiljne diskurzivne batine.
Kada upotrebimo izraz „statističar feminističke provenijencije“, time smo vrlo eksplicitno feminizmom obezvredili statistiku, učinili je nepouzdanom, pristrasnom, labilnom, dakle neutemeljenom. „Feminističnost“ se možda kod nas (konačno i bar donekle!) tretira kao političko i angažovano, ali inklinacija rasističkom razgraničavanju na opsednutost ženskim i averziju prema ginocentričnom nije time ništa manja.
Odglumljena manjinska pozicija koristi se kao vid manipulacije. Sve se više koristi strategija lažne margine, „ja sam žena i zato sam odbačena“. Tako se medijska sveprisutnost žene sa te lažne margine lažno predstavlja kao vid njene devalvacije u nekomercijalnim oblastima: kao vid devalvacije akademske, umetničke, stručne, političke…. Neko se žali da ima kritičare ali nema čitaoce, a oni koji imaju čitaoce hteli bi kritičare. Ako kritičari ćute, medijski pisci kažu da im na promociji ne treba kritičar, jer ne žele da ih neko za rođene pare hvali pred rođenom publikom. Kritičari i kritičarke nisu se hteli okupiti – zato ćemo reći da su se dali kupiti…
Liste najgore odevenih žena kreiraju se kao vid napada na onaj model ženskog koji je medijski favorizovan (estradni glamur i treš); tako se uspešno stvara lažna slika o raznoglasju. Bila žena loše odevena ili dobro udomljena, i dalje se kao glavni navodi podatak o njenoj udatosti (više za firmu nego za čoveka). Na listi najmoćnijih žena odglumljena je i mala pobeda feminizma tako što je rodonačelnica istraživanja mizoginije u Srbiji stavljena tik ispred kontaminatorke feminističkog angažmana.
Teško ćemo doći do ravnopravnosti ako etiketiranju ženskog roda kao „vlasnica oblina“ suprotstavimo etiketiranje muškog roda kao vlasnika Adamove jabučice, porodičnih dragulja ili pivske dokolice. Ako se ime muškarca koristi da bi se označila važnost žene – bilo da se njegovim imenom podcrtava trepet koji ona oko sebe izaziva ili zveket kojim ona sebi mami – to je ruženje maskuliniteta koliko i ženskog identiteta. Ako trepetavo-zveketavu tajkunku upisujemo u govor i svest kao raspuštenicu-osvetnicu, to nije trijumf ženskog, već mala moralna beda svakog roda i identiteta.
Kao beli slon – dar koji se ne sme odbiti, a koji upropašćuje darovanog – ženama je podarena odgovornost, a s njom i umor, bes, gorčina. No svaka priča o ženi kao heroju tranzicije automatski se prilepljuje mitu o sponzoruši, ženskoj vrsti koja jedina nema identitet. Sponzoruša ne priznaje svoje postojanje, odbija da govori u svoje ime, pretvara sebe u tajnu koja se ne može odgonetnuti pričom koju o sponzorušama pričaju nesponzoruše. Kreiranje lažnog raznoglasja, opet: peglačice-mučenice navodno trasiraju jedini mogući put bekstva iz domaćičke rutine, a on navodno vodi samo kroz silikon. Koliko se, opet, žena prodalo tek dopola – za sigurnost doma i dokumenata, za psihološki oslonac i emotivnu ucenu – a da su ipak završile kraj pegle?