Vinga (1): Među nepreglednim oranicama

Tu su drvoredi trešanja okrečeni u belo, oluci koji u vazduhu preskaču preko trotoara kako bi kišnicu slivali pravac u jarak. I još nepodnošljiva melanholija Banata o kojoj pevahu pesnici na raznim jezicima. Zaista, da vas neko povezanih očiju dovede ovde ne biste razlikovali srpski od rumunskog dela Banata.

Po sunčanom danu gutamo kilometre kroz ravnicu. Ono što se može primetiti su ruinirani ostaci socijalističkih poljoprivrednih kooperativa – arheološki tragovi Čaušeskuovog perioda vladanja. Danas, umesto njih počivaju kilometri nepreglednih uzorno obrađenih oranica – nažalost to nije vlasništvo individualnog poljoprivrednika već tajkuna koji su pokupovali državnu i zadružnu zemlju. Tako su nekadašnji radnici na državnim poljoprivrednim gazdinstvima pretvoreni u najamne argate novoj buržoaziji.

Prođosmo Temišvar (u kojem je decembra 1989. godine počeo bunt) pa se dobrim asfaltom približismo Vingi u županiji Arad. Nekadašnji carski slobodni grad sa statusom stečenim u vreme prosvetiteljke Marije Terezije danas je selo, reklo bi se bogato. Dolazim ovde u društvu dvoje prijatelja – filologa i etnologa od kojih je jedan Japanac – oni će fotografisati nadgrobne spomenike. Nakraj sela, na kraju prašnjavog šora smestilo se dobro održavano groblje sa modernom kapelom u izgradnji. Ali čemu sve to, toliki put? Zbog običnog seoskog groblja?!

Na groblju koje je tako očuvano i održavano da bi mu pozavidela mnoga groblja po srbijanskoj unutrašnjosti osvedočujem se u ono što su mi dvoje naučnika ispripovedali tokom puta: Vingu su posle propalog ustanka u Ciprovecu 1688. godine naselili Bugari katolici! Postoji u nauci nedoumica da li su bili katolici već pre doseljenja ili su to postali ovde, dobivši azil u Monarhiji. Ipak, biće da su i u postojbini bili katolici.