Vinga (2): Sunce melanholične ravnice

TUKA POČINVA U MIR BOŽJI…

Ili još fantastičnije, po mađarskoj ortografiji i sa rimski spojenim rečima:

TUKA PUCSINVA U MIR BOSZJI
SZEBIN SZABASZTJAN
UMREL UGUTINATA 1908.
STARIBIL 28 GUTINI

Kada mi dojadi „grobarenje“, zaputih se u centar sela. Tu je prelepa katedrala koju su podigli doseljeni Bugari: AD MAIOREM DEI GLORIAM 1892. Arhitekta je bio Eduard Reiter, a katedrala u gotskom stilu stoji toliko u nesrazmeri sa današnjim selom: površine 1.460 kvadratnih metara, sa dve kule – zvonika svaki od po 63 metra visine! Crkva je bila otključana, u njoj nikoga, subotnje je popodne, vreme za siestu, mir Božiji i sunce koje pali banatsku melanholičnu ravnicu. Katedrala je u parku koji je prekrasno uređen, sa puno zelenila i klupama, nigde ni papirića niti kesice. Deca se ljuljaju i klackaju, majke i bake kuckaju poruke mobilnim telefonima.

Prelazim preko do kafića u glavnoj džadi koji svojim nazivom takođe kao da želi posvedočiti baštinu rimske civilizacije: PRETORIAN’S CAFE. Tu ožedneo ispijem jedno dooobro ohlađeno STELLA ARTOIS pivo. Nekoliko dokonih džiberaša stoji ispred obližnje samoposluge i cevči neko domaće pivo koktelišući ga „unučićima“ rakije.

Popodne odmiče, ni oblačka na plavom nebu, sunce prži jednako i nas žive i one tamo svedoke večnih migracija i slave hiljadugodišnje višenacionalne i višekonfesionalne imperije koja se pre stotinu godina raspala a evo još uvek besedi o svojoj veličini. Opomena nama koji pamtimo mnogo kraće, mnogo manje kulturne a mnogo neslavnije raspadnute multidržave.