Ahilova peta Srbije

Evo jednog primera: kasno popodne u petak, 10. jula ove godine, stigao nam je dopis Građevinske inspekcije Stari grad, od koga smo nas četvoro članova porodice doslovno jedva ostali na nogama. Inspektorka, označimo je sa M, napisala je sledeće: „Naređuje se“ tom i tom „da obustavi dalje izvođenje radova i da u roku od dva dana od prijema ovog rešenja ukloni bespravno izvedene građevinske radove“ u stanu tom i tom i onda se nabraja tačno deset stavki, što skraćeno izgleda ovako: ukloniti kompletan krovni pokrivač, zajedno s krovnom konstrukcijom i potkonstrukcijom, potom međuspratnu ploču, fasadne (noseće!) zidove ukupne površine 75,5 m2, i potom izgraditi kompletnu novu krovnu konstrukciju, pod konstrukcije i krovni pokrivač. Sve s napomenom da žalba ne odlaže izvršenje, tačnije da su pomenuta dva dana sve što ova pravdoljubiva inspektorka dopušta. Sve dolazi doslovno s neba pa u rebra, bez ikakve predistorije i bez ikakvog našeg ogrešenja o zakon.

Teško je pobrojati koji su sve zakoni ovde prekršeni, ali bez sumnje su povređena dva temeljna akta: prvi je Ustav Republike Srbije i odredba o razumnom roku. Dva dana nije ni razuman ni nerazuman – to je sumanut rok. Uz to, time je povređena i Evropska konvencija o ljudskim pravima, koja izričito nalaže da svako ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima. Pravni lek koji je nama predložen, žalba drugostepenom organu, je u ovom slučaju čist cinizam, budući da je inspektorka sebi dala mogućnost da egzekuciju (rušenje stana) izvrši mnogo pre nego što pravni lek uopšte može i da se pokrene.

Nama je ova igra nametnuta od države, njena pravila takođe je postavila država i ona glase: 1) ne možeš da pobediš, 2) ne može da bude nerešeno i 3) ne možeš da izađeš iz igre! Kako je ovo moguće? U dečijoj bajci imamo čudesni sticaj okolnosti u kome je sve, ama baš sve kako treba. A u ovoj dogodovštini sticaj okolnosti je čudovišan i sve, ama baš sve je kako ne treba.

*Genealogija nemorala*: Stvar je prilično zamršena i da bi čitaoci bolje razumeli, moraću da navedem sva pitanja koja smo sami sebi postavljali da bismo pronikli u motive i smisao ove besmislice. Šta je najpodlije u tom rešenju?

To je bez sumnje naredba da se radovi „obustave“. Zašto? Zato što su radovi čije se obustavljanje traži završeni pre tačno dve decenije, sredinom 1995, što je autorki rešenja i te kako poznato i za šta postoje neoborivi dokazi. Radove je te godine završila osoba koju ćemo označiti sa A, sve je uredno uknjižila, a mi smo dve godine kasnije, 1997, od osobe A kupili taj stan i takođe ga uredno uknjižili.

Šta je sporno u tim radovima da bi se tražilo rušenje? To je i za nas bila misterija: izgleda da je osoba A delom odstupila od plana i na istu kvadraturu dodala nešto veću kubikažu. Ko je za to odgovoran? Bez sumnje to je ista ova inspekcija koja danas nama preti rušenjem. U pitanju je njeno nečinjenje: pre uknjižbe morala je da se uveri u stanje na terenu, što očigledno nije učinila. Šta mi imamo s tim? Ništa. Nije naše, a i kud bi nas odvelo, da mi istražujemo da li je država pre uknjižbe dobro obavila svoj posao. Zamislite da ste kupili paštetu u samousluzi, dođete kući, otvorite je i ustanovite da nešto s njom nije u redu. Ako bi neko nas okrivljavao za to, dve decenije staro (eventualno) odstupanje od plana, to bi značilo da za neispravnu paštetu ne može biti odgovaran ni proizvođač, ni prodavac, već kupac! Neko će reći da je ta služba i tada bila ovako nemarna i aljkava kao što je danas. Ne bih žurio s takvim zaključkom. Svakome je jasno da ovakvi mehanizmi nečinjenja ne rade ako nisu dobro podmazani, a osoba A je takoreći po struci podmazivač.

Ali vratimo se naređenju za obustavljanje radova. Zašto je inspektorki T bio potreban utisak da se davno završeni radovi još uvek izvode? Da bi naredila hitnu meru rušenja. A zašto joj je potrebna ta hitna mera za nešto što je staro dve decenije? Pa da bi nas zastrašila. Vidim, čitaoče, da gubiš strpljenje: zašto bi vas, pobogu, zastrašivala?

E, ovde moram da citiram onog levičarskog ministra: „To je pitanje za milion dolara“ – levičari starog kova su prosto nezamislivi bez miliona i dolara. Nije jednostavno, ali evo kratkog odgovora: osoba A, iako živi na drugom kraju sveta, ima stan iznad nas i pretvorila ga je u hostel. Neki samouki majstor izgradio je iznad našeg stana još pet-šest kupatila, iz kojih se voda neprekidno razliva na sve strane. Mi smo se u svom neznanju obratili Građevinskoj inspekciji i pomenuta T je entuzijastično prilegla na posao. Vrlo brzo je usledilo rešenje za hitno uklanjanje tih nepropisno izgrađenih kupatila. Međutim, do uklanjanja nije došlo ni posle osam meseci. Umesto toga, mi smo, kako rekoh, s neba pa u rebra dobili naredbu da porušimo svoj stan.

Nešto razmišljam: mora da postoji neko uputstvo, priručnik za bogaćenje ljudi s posebnim ovlašćenjima. Ono možda nije po principima Harvardske škole biznisa i izgleda šašavo, ali… nepogrešivo daje rezultate. Uputstva su kratka i jezgrovita: pričepi krivca (osobu A), sateraj ga uza zid i ponudiće ti koliko god zatražiš. Kad ispuni tvoje uslove, kad te nafiluje parama, još oštrije pričepi Jovana K., zastraši ga da ćeš ga za dva dana zajedno s porodicom izbaciti na ulicu, tako da mu nikad ne padne na pamet da više upire prstom na krivca – osobu A. Ishod: i jedan i drugi držaće jezik za zubima. Sve ostaje isto, samo su džepovi onog ko vodi igru osetno otežali.

Svi smo se nebrojeno puta pitali zašto ništa u ovoj zemlji ne može da se pomeri s mesta, zašto su se i iskreni reformatori zaglibljivali u kaljugu i na kraju morali da ponove predsmrtnu žalopojku onog sovjetskog diktatora: „Orao sam more“. Ovo, napred napisano, deo je odgovora na to pitanje: jedni vuku na jednu stranu, drugi na drugu – rezultanta je nula, osim za one koji kreiraju takvu situaciju. Tačnije, koji pljačkaju i žrtve i krivce – oni su jedini dobitnici.

*Mečki na rupu:* U svakom slučaju moja odluka od samog početka je bila da u ovu borbu krenem redovnim putem i da nikog od prijatelja, koji bi svakako mogli da pomognu, ni ne obaveštavam o tome šta se desilo, a kamoli da od njih tražim pomoć. Pisao sam mnogo o politici i društvu i prosto se ne mogu lišiti prilike da prođem kroz njihove najnepredvidljivije meandre. Uz to napominjem da niko od mojih ukućana ne potpada pod kategoriju građanina pokornog, koji krotko podnosi sve nedaće sistema. Naprotiv, u situacijama poput ove umemo da budemo goropadni. Zato sam žarko želeo da ovu utakmicu odigram do kraja. Ali sama činjenica da ovo pišem govori da naš entuzijazam nije dao baš očekivane rezultate. Međutim, što izgubiš na jednoj, dobiješ na drugoj strani. Kao profesor uvek sam se trudio da studentima za potrebe ekonomske i socijalne analitike predstavim najautentičnije primere iz žive prakse. U ovom slučaju i da sam hteo da režiram događaje koji bi mi olakšali pisanje, sigurno ne bih nadmašio ono što je sam život izrežirao.

Ali da nastavim. Prođe nekako vikend, jedva sam dočekao ponedeljak da prekinem tu komediju zabune. Spremio sam sve argumente i papire i došao u opštinu Stari grad. Misleći da mi treba neka posebna dozvola da dođem do tog trećeg sprata, na kome se štancuju ovakva zlokobna rešenja i do koga pravi Jozef K. nikada nije stigao, obratim se portiru i tutnem mu u ruke rešenje. Prekrstio se i rekao: „Ovde sam 30 godina, ovako nešto do sada nisam video. Idite na treći sprat, soba ta i ta.“ Kasnije je još troje ljudi, ovaj put iz građevinske struke, skoro doslovno ponovilo ovaj refren. Jedino su se razlikovali u broju godina provedenih u službi. Krećem i istovremeno se podsmevam samom sebi: ne bi trebalo da se na taj III sprat penješ liftom.

(Nastavak u sutrašnjem broju)

*Autor je profesor metodoloških predmeta na FEFA u Beogradu i na Filozofskom fakultetu u Nišu