Apsurdne rupe

S jedne strane, političari su, ne samo u izbornoj kampanji nego i inače, najavili izgradnju auto-puta na koridoru 11, pa kroz Timočku krajinu, Sandžak sa varijantom do Sarajeva ili Banjaluke, na jugu Srbije, ali i kroz Vojvodinu. Podrazumevalo se da će biti završen Koridor 10, ali im se on u ovom mandatu malo oteo kontroli, taman koliko je trebalo da Bugarska i Rumunija završe svoj Koridor 4 i preusmere znatan tok evropskog teretnog saobraćaja preko svojih teritorija. Mi sad možemo da idemo i na „laganicu“, ali su ipak svi pretendenti na funkcije ovog proleća čvrsto obećali da će rokovi koje su produžili sada sigurno biti ispoštovani.

Tu je i čitav spisak lokalnih puteva, a već je opšte mesto opaska da se oni uvek masovno grade pred svake izbore. S druge strane, mreža saobraćajnica kroz Srbiju, čak i na najfrekventnijim pravcima, poput Ibarske magistrale, više su nego u očajnom stanju. Zakonodavac je tu bio vrlo vispren, pa su za saobraćajke uvek krivi vozači, čak i ako je uzrok nesreće na putu loše stanje kolovoza, dok je u zakonu potpuno ignorisana praksa zapadnog sveta da je država i te kako odgovorna u takvim situacijama, naročito ako svoj deo posla nije uradila korektno.

Čak i građevinske firme izbegavaju da izračunaju koliko im duguje republika, ne bi održali koliko-toliko korektne odnose sa jedinim izvesnim investitorom, ali su saopštili da im lokalne samouprave „dođu“ oko 400 miliona, a da isplata u proseku kasni oko tri godine. Na listi visoko kotiranih dužnika su i Putevi Srbije, koji mesecima ne uspeva da obezbedi redovnu isplatu građevinarima, a o otpisanom dugu iz prethodnih godina da i ne govorimo. To, a ne nedostatak posla, glavni je razlog teškog položaja građevinara, kojima su, opet samo relativno, najsigurniji poslovi koji se finansiraju iz inostranih kredita. Briga direktora Puteva Srbije tako postaje opravdana, jer koga da angažuje na popravkama kada ne može da obezbedi plaćanje?