Bosna je ključ regiona

Ta vrsta „raščišćavanja“ ima najmanje dva problemska sloja, naime onaj koji proističe iz perspektive međunarodne zajednice, čiji veći deo smatra da Bosnu treba centralizovati da bi mogla uopšte postati funkcionalna država, i onaj povezan sa političkom elitom Republike Srpske, koja smatra da je došao trenutak za referendum o nezavisnosti RS od Bosansko-hercegovačke federacije.

Obe koncepcije rešenja bosanskog problema (a realno je reč o problemu, jer tenzije u Bosni rastu i zaoštrava se retorika kako između političara tako i između delova stanovništva) pogrešne su i potencijalno opasne. S jedne strane, pozivi na to da se Bosna centralizuje počivaju na tezi o tome kako Bosna trenutno nije funkcionalna država, dok ona to faktički jeste. Problemi sa korupcijom i efekti ekonomske krize postoje i u pojedinim članicama EU, uključujući i danas najviše pogođenu Grčku, pa to ne znači da takve države nisu funkcionalne. U stvari, moglo bi se čak smatrati da je Bosna i Hercegovina jedna izrazito dobro funkcionalna država kada se ima u vidu na kakvim podelama je ona zasnovana i kolike su razlike između entiteta u pojedinim pitanjima. Stoga nekakva „nefunkcionalnost“ Bosne i Hercegovine nije uverljiv razlog da se ona centralizuje.

Istovremeno, da bi se država kao što je Bosna i Hercegovina centralizovala, mora postojati neka vrsta političke elite koja bi mogla biti uverljiv, pomirljiv i konstruktivan nosilac vlasti na centralnom nivou, pri čemu bi centralne institucije morale uživati poverenje i podršku barem proste većine stanovništva. Oba ova uslova su odsutna u sadašnjoj Bosni i Hercegovini. Retorika aktuelnih političara, kako na bošnjačkoj tako i na srpskoj i hrvatskoj strani, sve je zaoštrenija, što dovodi do podeljene podrške među etničkim grupama: sasvim je nezamislivo da bi Haris Silajdžić, recimo, mogao uživati većinsku podršku srpskog i hrvatskog stanovništva ako bi bio nosilac neke funkcije u centralnoj vlasti, kao što je nezamislivo da bi bilo ko od aktuelnih političara koji vode Republiku Srpsku, na primer premijer Milorad Dodik, mogao uživati podršku većine bošnjačkog stanovništva kada bi bio premijer Bosne i Hercegovine. Pošto osim aktuelnih političara, u Bosni i Hercegovini ne postoji nikakav tajni izvor novih lidera, sasvim je jasno da u toj zemlji nema kadrova koji bi mogli voditi nekakvu centralizovanu državu, čak i kada bi se to moglo ostvariti imajući u vidu još uvek žive uspomene o etničkom ratu među građanima Bosne i Hercegovine. U tom smislu, aktuelna dejtonska rešenja i danas najbolje odslikavaju ono što je realno moguće u Bosni i Hercegovini.

Konačno, pozivi na referendum o odvajanju Republike Srpske takođe su nerealni i potencijalno opasni. Oni zanemaruju činjenicu da odvajanje ovog entiteta međunarodna zajednica ne bi dopustila, jer bi takav potez doveo do domino-efekta na čitavom Zapadnom Balkanu, pre svega u Makedoniji, te da bi faktički bio okidač novih ratova na području bivše Jugoslavije. Istovremeno, takav potez sprečio bi dalji povratak bošnjačkog stanovništva u Republiku Srpsku, koji predstavlja legitiman politički cilj bošnjačke političke elite, i faktički bi institucionalizovao jedno stanje koje je protivno perspektivi pomirenja u regionu. Dok RS kao autonomni entitet ima svoje opravdanje, i faktički je neophodna da bi BiH uopšte mogla funkcionisati, ona kao nezavisna država nema dobre perspektive, pre svega zbog toga što bi ugrozila postojeću ravnotežu snaga između Srbije i Hrvatske, te je zemlje regiona ne bi trpele ni kao nezavisnu državu, ni kao nekakvu teritoriju sa aspiracijama da se pridruži Srbiji. Stoga je retorika o referendumu nekonstruktivna i služi isključivo podizanju nivoa tenzija u Bosni, protivno interesima kako Bošnjaka tako i Srba.

Od „raščišćavanja“ stanja u Bosni tokom 2010. godine treba odustati, a retoriku koja je militantna treba rešavati insistiranjem da se lideri koji takvu retoriku generišu marginalizuju u političkom prostoru Bosne i Hercegovine. Sama činjenica da se politika vodi na opisani način govori o tome da je međunarodno prisustvo u Bosni, a sa njim i kontroverzno i u mnogim slučajevima sasvim nedemokratsko prisustvo Visokog predstavnika sa čuvenim „bonskim ovlašćenjima“, i dalje neophodno.

Autor je direktor Centra za bezbednosne studije iz Beograda