Brinimo o monahinjama

Upokojila se sestra Glikerija, shimonahinja koja je Pećku patrijaršiju sa ostalim sestrinstvom čuvala ravno pedeset pet godina. Preminula je ta dobra starica u devedeset i nekoj i za sobom ostavila još tridesetak bolesnih, starih, nemoćnih, baš kao što je i sama bila, žena da u ime Hrista na braniku otadžbine čuvaju ono za šta nam je nedavno ministar vojni, Dragan Šutanovac, rekao da i nije toliko važno. Važniji su nam ljudi od tamo nekih svetinja, reče taj čovek iz čije izjave zaključujem da bi on, kao u ostalom i neke zapadne diplomate, najradije da od srpskih svetinja napravi muzeje.

Ako je istina da su nam važni samo živi Srbi na Kosmetu kako Vam onda, ministre, nije palo na pamet da su manastiri takođe živi organizmi. Saborna mesta Srba koji u božji hram uđu, ne samo na crveno slovo, kao u svoje bodljikavom žicom opasane ambasade da „ na sada tuđoj zemlji“ nahrane duh i telo verom i slobodom. I koliko još tako? Verovatno do trenutka dok ne izdahne i poslednja braniteljka Pećke patrijaršije – majke svih srpskih crkava.

Ne možemo očekivati da će samo patrijarh Irinej i sve vladike sa njim, preko noći, rešiti pitanje ostarelog monaštva iako je u prvom redu to njihova sveta dužnost. Morala bi, za početak, i neka medicinska ustanova, van pokrajine, da se ozbiljno pozabavi zdravljem monahinja koje nekada i mesecima leže u nedovoljno lekovima opremljenoj Mitrovačkoj bolnici i to zbog: tuberkuloze, herpesa, raznih alergija i žutice koju su zaradile tako što su popravljale zube u neadekvatno higijenskim stomatološkim ordinacijama, opet na severu pokrajine. O padu imuniteta i akumuliranom stresu kao posledici dugogodišnjeg bitisanja u neprijateljskom okruženju suvišno je i govoriti. To se, nažalost, podrazumeva.

Moralna pomoć pojedinaca koji s vremena na vreme, kada im to bezbednosne prilike dozvoljavaju, posete manastir kao i materijalna podrška građana Srbije a najčešće porodice Karić dobrodošla je, no nije dovoljna. Hoću reći, odlično je za politički imidž predsednika Borisa Tadića kada se na Božić slika sa bratijom u Visokim Dečanima, ali nije dobro za njegovu čast što strateški ne razmišlja o problemu opstanka Pećke patrijaršije i svakog drugog manastira koji čuvaju žene naročito pošto mu patrijarh Kiril mudro poručuje da će svako nečinjenje naneti štetu pravoslavnom nasleđu Evrope. Evrope kojoj teži!

Malo je, ili gotovo nimalo Srba ostalo koji bi u ovom trenutku bili spremni da napuste komfor svetovnog i ostatak života posvete duhovnom uzdizanju. Monaške redove, kako znamo i umemo, moramo popunjavati braćom i sestrama iz ostatka pravoslavnog sveta koji su pouzdano spremni da pomognu i podmlade naše monaštvo, ali naravno pod uslovom da garant njihovog života na Kosovu i Metohiji bude država Srbija. Jer, „samo dok se u zidinama hramova čuje molitva, a u ćelijama vrše monaški podvizi, manastiri će biti živi“ a ja dodajem – naši! Na kraju, ako ništa drugo, smatram da bi poruka premijera Putina, upućena pravoslavnim Srbima od pre mesec dana, oličena u poklonu ikone Hrista spasitelja iz XVII veka iz jednog spaljenog sibirskog manastira, namenjena baš ovoj svetinji, morala da nam dopre do svesti.

Autorka je novinarka