Nekako se čini da smo narod koji nikako da se uzdrži od međusobnih podela. U moru raznih kategorizacija čija je svrha da se Naši i Njihovi slučajno ne pomešaju, omiljena je podela na one koji vole i one koji ne vole da se dele. Jednan od nesrećnih proizvoda tog nacionalnog hobija je svakako i reč rusofil. Istovremeno zvuči pomalo banalno, pomalo devijantno, a najviše kao nekakvo pomoćno lekovito sredstvo protiv alergije.
Ne ulazeći u suštinu termina i smisao njegovog postojanja i primene, osvrnuću se na njegovu negativnu konotaciju: Nostalgični mazohista (ne može da živi bez lažnih obećanja), dete pogrešnog tumačenja SFRJ, gubitnik tranzicije koji gura Aleko na semaforu. Neko ko setno gleda ka istoku znajući da se iza horizonta neće pojaviti ništa sem Sunca. Pa i ono se ne vidi ovog januarskog jutra, samo nekakva neprozračna crvenkasta magla, mutna kao prodaja državnog preduzeća odevenog u toplu bundu monopola.
Zanimljivo je tumačenja interesa kad je u pitanju Rusija. ”Oni sve rade samo zarad sopstvenog profita” kaže moj sagovornik, inače ozbiljan poslovan čovek koji se nikad nije ozbiljnije uputio na istok, ako ne računamo Sofiju. Pa dobro, ja bih se zaista zabrinuo da imam posla sa čovekom koji se bavi biznisom, a ne mari za sopstveni interes. Previše smo dobrotvora preživeli.
Na ono tobož naivno ”Da li nas Rusi zaista (još uvek) vole?” mogu odgovoriti čim konačno utvrdim da li Rusi vole Ruse ili bilo koga uopšte. Čini se da nama deluje jako drsko sa ruske strane ako nas ”ne voli”, a vrlo širokogrudo sa zapadne ako nas ”ne pritiska”. Nešto mi taj preterano emotivni rezon ne deluje naročito evropski niti kapitalistički. A Rusija je jedna od najevropskijih i najkapitalističkijih država, pitajte koga hoćete. Zanimljiv izraz je svojevremeno upotrebio gos‘n Karlos Gosn, milijarder, vlasnik Renoa i Nisana:
”Ruski kapitalizam je neka vrsta korupcionog metaliberalizma i kao takav je sasvim adekvatan u ovom trenutku i na ovom mestu“. Nisam ga najbolje razumeo, ali znam da je danas vlasnik AvtoVaz-a. Dakle, ljubav i pare mešaju samo oni kojima ozbiljno nedostaje nešto sasvim treće. Zato uopšte nisam rusofil, šta god to značilo. Mogu voleti samo svoju zemlju, ostale mogu manje ili više da podnosim. Najbolje bi bilo da kod nas dođu i američki i nemački i ruski i svaki mogući strani kapital pa da možemo da biramo…ali, koliko čujem ovih dana, kapital slabo šeta i ide u goste. Jer ne zna za ljubav. Ali mi znamo za njega, preko nam je potreban i moramo da ga pratimo, jurimo, presrećemo, pravimo mu zasede i naposletku ga ugostimo najboljom rakijom.
Trudim se da makar u jednom tekstu ne spomenem toliko puta elaborirani trgovinski sporazum sa Ruskom federacijom, ali izgleda – moraću. Ne u kontekstu njegove neiskorišćenosti ili procena koliko je on i da li je zaista toliko lukrativan za nas (jer to svi govore i svi znaju i niko ništa da preduzme), već u svrhu jedne čisto teorijske projekcije. Dakle, pretpostavimo da već koliko sutra jednostrano raskinemo taj sporazum u cilju što efikasnijeg i bržeg usklađivanja sa regulativom EU. Ne bi li zahvalnost „naših zapadnih partnera” za taj potez bila neuporedivo manja od negodovanja „slovenske braće”?
I za kraj, setimo se neke tamo 1867. godine, godine u kojoj turski sultan predaje knezu Mihailu ključeve četiri tvrđave u Srbiji, uključujući i ključeve Beograda. Istu tu godinu Rusi pamte nimalo trijumfalno: prodali su Aljasku Sjedinjenim Državama. A da, valjda sasvim slučajno, te 1867. Rusija odobrava Srbiji prvi inostrani kredit koji je potonja ikada uzela.
*Autor je preduzetnik iz Moskve
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
