Dobra žetva rusofilije

Postoji oko 3500 Rusa koji sa bore na strani ISIS, a današnji Kremlj je reagovao na događaje u Briselu tako što je širio dvosmislene izjave kako će još više biti terorističkih napada ako Zapad ne sarađuje sa Rusijom (zvuči više kao pretnja). Glavni cilj Putina u hibridnom ratu protiv Evrope je ne da okupira njenu teritoriju (mada ne bi bilo loše), nego da formira jednu antagonističku, slabu, nestabilnu, korumpiranu Evropu, tako što će pomagati ekstremnim strankama da dođu na vlast uz legitimni izborni proces. Želi Evropu sa kojom bi bilo mnogo lakše pričati o razdvajanju zona uticaja na kontinentu. Što više haosa, to je bolje za Kremlj.

I evo kako to može da se desi na Balkanu:

Ciljevi Putina na Balkanu poprilično su slični pomenutim, mada imaju drugu taktiku. On želi da iskoristi stare svađe različitih naroda na Balkanu da bi ih posvađao ponovo. NJemu je mnogo teže da to uradi u Sloveniji i Hrvatskoj pošto su oni članovi EU i NATO-a. Pokušao je sa Crnom Gorom, ali nije mu pošlo za rukom. Tako da glavni fokus pada na Bosnu, Makedoniju i Srbiju. U Srbiji Putin sabira dobru žetvu rusofilije zahvaljujući starim istorijskim vezama između dve carske porodice i zajedničkoj pobedi u Drugom svetskom ratu.

Savremena istorija rusko-srpskih odnosa nije toliko bogata pozitivnim stvarima, koliko to želi da predstavi Kremlj: Tito nikad nije imamo preveliku ljubav prema Sovjetskom savezu; na početku devedesetih Rusija je podržavala sankcije protiv Srbije; današnja trgovinska razmena, investicije ili humanitarna pomoć su mali u poređenju sa istim pokazateljima iz Evropske unije; NIS su prodali Gaspromnjeftu praktično za džabe; gasna industrija je monopolizovana. Da, Rusija podržava teritorijalnu celovitost Srbije uključujući Kosovo i Metohiju (za sada, dok je to u njenom interesu). Ali to rade i mnoge druge zemlje, poput Ukrajine. Rusija je prosto nasledila pravo veta od Sovjetskog Saveza, nije to nešto što je zaslužila moderna Rusija.

Kad sakupimo to sve, ispada da je iracionalna ljubav prema Rusiji u Srbiji u stvari mit koji se kultiviše proruskim medijima i delimično je posledica ruskog hibridnog rata protiv Srbije u poslednjim decenijama. Broj proruskih i antievropskih političkih pokreta i nevladinih organizacija u Srbiji (a neki od njih otvoreno priznaju dobijanje novca od Moskve), kao i aktivna i agresivna antagonistička delatnost, posebno u poslednjim mesecima pred izbore u Srbiji, nije srazmerna sa realnim nivoom i obimom srpsko-ruske kooperacije. Bez obzira na mali broj tih „aktivista“ u poređenju sa ostalom populacijom Srbije, oni traže emisije na nacionalnoj televiziji, izazivaju sve moguće vrste uličnih sukoba, da bi predstavili svoju konfrotacionu ideju srpskom društvu.

Tako da se Putinov plan za Srbiju sastoji faktički od dva dela: prvo je da iskoristi marginalne radikalne snage da bi provocirao incidente i sukobe sa susednim zemljama ili drugim etničkim grupama unutar zemlje (Hrvatima, Bošnjacima, Albancima), igrajući pri tome na ljudskom sećanju, na veličanju Jugoslavije, terajući ljude da povrate sebi stare teritorije, i tako dalje; i drugo je da pokuša da promeni današnju proevropsku vladu i dovede u novi parlament ekstremne snage, što će u budućnosti obezbediti udaljavanje Srbije od EU.Kako da se zaštitimo od hibridnog rata?

Hibridni rat na početnim etapama teško je primetiti i preduzeti neke kontramere, pošto neprijatelj koristi praktično legitimne instrumente za uništavanje naroda: slobodu izražavanja i okupljanja, borbu protiv ekonomske neravnopravnosti, zahteve o „alternativnom“ političkom mišljenju, i drugo. To je faktički strategija malih destruktivnih koraka, u kojoj svaki od tih koraka sam po sebi izgleda sasvim bezbedno. Ali ako pogledamo na sliku u celini kroz godine i primetimo njen komulativni efekat, tek onda ćemo razumeti konačan cilj i veliku pretnju hibridnog rata protiv nas.

Najbolji recept protiv hibridnog rata je da se on zaustavi na što ranijoj etapi. Na etapi demoralizacije pokušajte da zaštitite sebe od lagane erozije vaših fundamentalnih vrednosti, ne dozvoljavate na primer drugima da promene vašu istoriju, obraćajte pažnju na obrazovanje, podržavajte kritično razmišljanje kod omladine, promovišite nezavisne i odgovorne medije, zaštitite strane investicije od suviše velikog ulaska u vaš finansijski sistem i ekonomiju, borite se protiv korupcije u policiji i sudstvu, kontrolišite priliv stranih agenata u vašim oružanim i bezbednosnim snagama.

Na prvim koracima ka destabilizaciji vašeg naroda budite čvrsti u pridržavanju vladavine prava, nemojte da razmišljate ako treba da upotrebite silu da biste zaštitili svoj narod protiv bilo kakvih vrsta ekstremista, huligana, kriminalaca ili paravojnih formacija, čak i kad oni sebe pozicioniraju kao legitimne političke snage sa alternativnim mišljenjem. Ne dozvolite njima da zauzmu naslovne strane u medijima. Privremeno odbijanje nekih osnovnih sloboda za takve destabilizacione snage možda će biti nedemokratsko, ali alternativa će biti još gora.

Na etapi ozbiljnog konflikta ponekad samo korišćenje oružanih snaga ili bezbednosnih snaga je jedini način da se zaustavi anarhija i uništavanje naroda.

Na etapi normalizacije više nema mirnog načina rešavanja problema.Kao autor, ja imam puno simpatija i razumevanja za Srbiju i njen narod. Srbi i Ukrajinci imaju puno toga zajedničkog, želimo da živimo u Evropi u miru i harmoniji, da vaspitavamo našu decu u slobodnom društvu i prosperitetu, bez ikakvih antagonizama, bez straha, ali sa ljubavlju ka našoj kulturnoj baštini i poštovanju kulturne i duhovne baštine drugih naroda. KRAJ

Autor je ambasador Ukrajine u Srbiji