Vernici se ne klanjaju pojasu nego Bogorodici

Stotine hiljada vernika danima čeka u redovima da se pokloni svetinji, koju neki drugi nazivaju izmišljenim predmetom, a sunarodnike, komšije i druge u redovima svetinom. Društvene mreže postale su bojno polje, razmena zarobljenika je bliža opcija od razmene mišljenja. Teme poput prevremenih izbora, parole koje najavljuju pobednike, cena nafte, sudbina NIS-a i sve što je bilo u žiži, preko noći je pojeo žižak koji nije ni načeo kutiju u kojoj je hiljadama godina čuvan komad tkanine. Izgleda da su svi moljci i skakavci više od kamilje dlake na trpezi voleli naše dane i godine.

Ono što ovoliku pažnju čini čudnom je to što poklonjenje jednih ničim ne ugrožava druge i nameće se pitanje da li je ovo društveni eksperiment ili bačena koska za skretanje pažnje sa drugih tema. U tim redovima ima onih kojima je to, kao davljeniku, pojas spasa. Ima i onih koji će se pomoliti za nešto čemu u molitvi mesta nema, a ima i onih pravih hrišćana koji će se i za neprijatelje svoje pomoliti. Među onima koji ih osuđuju ima onih koji su u potrazi za verom, komunista, onih koji veri pripisuju sporna dela i reči crkvenih velikodostojnika, onih koji bi da budu drugačiji, okrenuti nauci, čak i onih koji Svetog Savu doživljavaju kao Vučićevog koalicionog partnera.

Kada čovek pročita uvrede, umesto argumenata, koje pljušte sa svih strana jasno mu je da tako nešto ne može izaći iz usta pravog vernika niti nekoga ko predstavlja pravu građansku elitu. Nije li se profesorki moglo reći da je definicija fetišizma tačna, ali da se vernici ne klanjaju pojasu nego Bogorodici, da ikona pod kojom se snima nije predmet bila precima, već živa slika sveca, da naučnici koji su svet zadužili nisu bili svetina zato što su verovali u Boga i veru u dostignuća utkali…? Nije li ona mogla pažljivije da bira reči, a ne da ih strelama čini i nije li demokratski i građanski dozvoliti ljudima da veruju u šta žele i čine po svojoj volji ono što druge ne ugrožava? Može li bez uvreda, psovki, pretnji na mrežama, lažnih podela na veru i nauku, imamo li ljude od ugleda koji će podići glas ili će političari i analitičari opšte prakse analizirati sve od teologije do strukture kamilje dlake, a sve to idući uz dlaku onog ko ih je u studio poslao ili im i taj prokleti internet platio?

Nisam bio u tom redu, niti ću. Moje molitve, grehe i slabosti Gospod poznaje. Voleo bih da imam više vere, a manje anksioznosti. Voleo bih da imam skromnost hirurga koji je operisao srce meni dragoj osobi i koji je na reči zahvalnosti odgovorio „Hvala Bogu“. Poznajem nekolicinu ateista, divni, pametni i pošteni ljudi. Nisu takvi zbog vere ili nevere, već vaspitanja i obrazovanja. Nisu slovo napisali o ovoj temi, nije predmet njihovog interesovanja, pišu o pravim problemima i dostignućima.

Kažu bilo je blizu pola miliona ljudi, razmišljam koliko je to. Ako nas za godinu nestane oko tridesetak hiljada, onda se u tim višednevnim posetama sabralo ono što će u petnaestak godina biti oduzeto. Nestajemo, tumačili to verski, naučno ili kombinovano. Nismo ni blizu dugovečnosti kamilje dlake, sveća smo. Za opstanak pojasa nauka će već naći neko obrazloženje, veri nije potrebno. Pravo je pitanje kako smo mi opstali ovakvi kakvi smo, izloženi sopstvenim i spoljnim faktorima uništenja.

Autor je član Predsedništva SPO

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.