Epilog Ciprasovog gambita

Uostalom, nisu li Francuzi, nakon ujedinjenja Nemačke, brže bolje predložili zajedničku valutu kako bi Nemce zadržali u evropskim okvirima, a zauzvrat im prepustili ključnu ulogu u vođenju monetarne politike. Nemci su se tako nevoljno odrekli svoje valute, ali su zauzvrat učinili sve da evro bude nova marka i da odgovara njihovom ekonomskom interesu. Tu nisu spremni na kompromis.

Grčki premijer Cipras bio je naravno svestan da u odmeravanju snaga svoje prezadužene male države i ključne evropske zemlje nema mnogo šansi za uspeh, pa je nastojao da proširi front i mobiliše celu mediteransku Evropu i evropsku levicu protiv aktuelnog načina vođenja monetarne unije. To je bila prva strateška greška.

U većinski konzervativnoj Evropi, u kojoj je najveći uplatilac u zajednički budžet Nemačka, nije bilo apetita za „levičarsku“ revoluciju koju bi predvodila Grčka, koja je štaviše lažirala podatke prilikom aplikacije za monetarnu uniju. Neiskusni Cipras nije uvideo da je ključna mediteranska država Španija, danas najverniji saveznik Nemačke, kao i da su Nemci jedva dočekali ovakvu priliku, da na primeru slabe, periferne države, pokažu koliko se visoka cena ima platiti za levičarske eksperimente na izborima po Evropi. Ovakvo „kažnjavanje“ grčke levice ostavlja gorak ukus, ali ne zaboravimo da je sadašnju Evropu stvorila konzervativna elita, kao i da u njoj postoji jak instinkt protiv referenduma, jer se svi u poslednjih deset godina završavaju loše po Uniju.

Ključne noći pregovora uz Grčku su bile samo tri zemlje, jer sve ostale nisu htele da otuđe od sebe Nemačku i da otvore svoje interne Pandorine kutije, jer se u svakoj od njih nalazi neka levičarska i populistička stranka koja se ugleda na Sirizu i čeka da iskopira njen eventualni uspeh. Da je Cipras predstavio Grčku kao poseban slučaj i žrtvu specifičnih okolnosti, umesto kao predvodnika novog talasa, verovatno bi imao više šansi u pregovorima.

Druga Ciprasova greška sastojala se iz lošeg upravljanje situacijom uoči i neposredno nakon referenduma. Ukoliko je zaista želeo da iskoristi rezultat referenduma da bi ojačao svoju pregovaračku poziciju, morao je da paralelno sa njegovim raspisivanjem spremi i rezervni scenario, to jest uređeno uvođenje drahme. Jedini njegov adut bio je strah Evrope od posledica do tada nezamislive situacije izlaska jedne članice iz monetarne unije. Taj strah je posebno bio jak u Nemačkoj, kojoj razgrađivanje evropske ekonomske konstrukcije znači gubitak tržišta i izvoznog potencijala. Iako Nemačkoj, dakle, nije u interesu izlazak Grčke, davala je sve vreme signale da ga ozbiljno razmatra i da je izradila detaljan scenario za taj slučaj, kao što rade svi ozbiljni pregovarači.

Sa druge strane, Grčka je već uoči referenduma pokazala da u potpunosti zavisi od milosti Evropske centralne banke, kao i da nema spreman odgovor za slučaj da ona prestane da snabdeva likvidnošću grčke banke. Referendum je zato protumačen od strane EU kao pretnja praznom puškom. Već tada je sudbina pregovora bila jasna, a Nemačka se potrudila da u igri mačke i miša kapitulacija bude bezuslovna.

Paradoksalno, strah od zatvaranja banaka i prekida platnog prometa, kojem je sam doprineo svojim nečinjenjem, na kraju možda bude od koristi Ciprasu. Isprepadanim Grcima danas može da tvrdi kako je sprečio katastrofu, time što je prihvatio „ucenu“ Nemačke protivno svojim uverenjima i tako stavio državu ispred partije i ideologije. Budući da je referendumom pokazao određenu dozu hrabrosti, ostaće simbol otpora, doduše neuspešnog. Svi ostali političari su deo stare elite koju Grčka više ne želi. Pravi gubitnici su Grci, kao i države Balkana kojima je Grčka trebalo da bude ključan partner.

*Autor je programski direktor Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD)