Šta je poenta Evrope? Izvesno je da pretnja raspada evrozone – i sa njom Evropske unije – opada. Ali iznenađujući rezultat nedavnih izbora u Italiji, koji su doneli to da u gornjem domu italijanske skupštine dominira partija koja se zalaže za anti-EU platformu, a u Senatu stranka koja ima proevropsku većinu, oživeo je debatu o poenti evropskih integracija.
Jedna od uobičajenih interpretacija je da integracija ljude čini boljim. Jedinstvo treba da bude temelj prosperiteta. Zajedničko tržište branjeno je još na početku nastanka Unije, i to u smislu dobitaka koji prate rast trgovine.
Sve ovo podseća na neke moćne argumente stvorene još u 19. veku u vezi sa nacionalnom integracijom i ujedinjenjem. Konkretno, dve zemlje čiji su problemi utkali put potrebi o evropskoj integraciji – Nemačka i Italija – kulturno i politički bile su veoma različite.
Uticajni nemački novinar Ludvig fon Rochaj, koji je skovao termin „realpolitika“, opisao je novo nemačko raspoloženje veče uoči poslednjeg rata za ujedinjenje pod vođstvom Otoa fon Bizmarka. Nemačko jedinstvo nije bilo pitanje želje iz srca; već je bila „poslovna transakcija u kojoj niko nije trebalo da izgubi, nego da zgrabi onoliko je mogao za sebe“.
Italijani dele isto verovanje nakon razočarenja 1848. Patriotizam je mogao da generiše nove mogućnosti. Veliki liberalni državnik iz Firence, Betino Rikasoli, zaključio je da Toskana jednostavno ne može da se održi sama finansijski.
Međutim, činilo se da se kredibilitet nacionalnog projekta raspada kada je posrnuo rast, što je dovelo do pojave pokreta koji zagovaraju agresivne, suprostavljene i nasilne tvrdnje o kulturnom identitetu.
Mario Monti je potomak onih patriota iz 19. veka koji su tvrdili da je neophodno ekonomsko jedinstvo. Sada je potrebno evropsko jedinstvo zbog ekonomskih razloga. Ova vizija Evrope nije idealistička, već se bavi time kako evropeizacija može da koristi Italijanima.
Zaista, kada današnji Evropljani zavire u budućnost, vide jedino produženu recesiju i štednju. Evropa znači samožrtvovanje. Severni Evropljani plaćaju za južne Evropljane kroz velike transfere ili južni Evropljani plaćaju težak, možda nemoguć, nivo duga.
Ekonomski argument za evropsko jedinstvo je tvrdnja da integracija olakšava finansiranje duga, jer su kamatne stope niže. Smanjenje troškova pozajmljivanja predstavljalo je snažan motiv u devedesetim godinama za južne evropske vlade da se pridruže monetarnoj uniji. Ali su troškovi preseljenja veliki.
Još jedna paralela je moguća. U svom starom režimu Francuska je svojim poveriocima nudila smanjenje kamatnih stopa i produženje dospeća. U 1780-im, nastupio je novi konsenzus protiv takvih mera. Ali nemogućnost postizanja prihoda izazvao je Francusku revoluciju, a revolucionari su zahtevali namete bogatoj eliti.
Razmišljanje o evropskim integracijama kao načinu bogatstva i prosperiteta često se pretvara u misao o braku. Analogija braka je korišćena da signalizira da je evropska veza ekskluzivna. Evropljani su imali jedinstvenu vezu u koju niko, posebno SAD, nisu mogle da se mešaju.
Britanski ekonomski novinar Martin Volf Evropu smatra kao brak koji održava samo visoka cena razvoda. Drugi ga vide kao lažni brak. Iako partnerima nije dobro u braku, oni i dalje moraju da ga se drže.
Problem je bio što Evropljani nisu znali šta brak znači. Oduševljeni obećanjima materijalnog blagostanja preuveličali su očekivanja romantičnog bračnog blaženstva.
Nesrećan brak je analogija za trenutnu slabost Evrope, jer govori Evropljanima da nisu zajedno samo zbog materijalnih razloga. Ali dok se lekcija zaista ne nauči, Evropa mora da bude spremna za brojne zastoje, što znači da mora da odgovori na fundamentalno pitanje: zašto se držati zajedno, pogotovo u vreme kada sve više Evropljana bira da se uopšte ne venča?
Autor je profesor istorije i međunarodnih poslova na Prinston univerzitetu
Copyright: Project Syndicate, 2013.
www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
