Gnev iz duha palanke

Bilo je i krležijanaca i antikrležijanaca i oni i danas „jašu“, kako pisac ovog osvrta i kaže. Ali ovo u Danasu je previše i uistinu zbunjuje. Navodno Krleža lamentira nad Evropom, što se radovala nekakvom trijumfu „prljavih Cigana, odnosno Srba“. Poznajemo delo ovog pisca i nigde u tom delu ničeg sličnog nema. Odnosno ima, ali valja znati o čemu se tu radi.

Jedan primer uzimamo iz romana „Zastave“, a sličnih ima i u publicističkim zapisima, no mora se razlikovati autorski glas i glas junaka u delu ili zapisu. To su osnovne istine u nauci o književnosti, bez kojih ni razgovora o književnosti nema.

U domu šefa političke Uprave, a to je i mesto šefa tajne policije, starog Emeričkog vlada panika – to su scene iz romana. Sin Kamilo je napisao politički pamflet protiv sistema i to u K und K monarhiji, on je disident, a stari šef familije polazi u Budim da spasava svoj politički položaj – on traži prijem kod Grofa premijera. Na ivici je sloma. Saznaje da je upravo planuo bugarsko-srpski sukob – započela je krvava drama na Bregalnici. Nada se da je „Srbima odzvonilo“ i da je prava sreća što se „na buljuke razbija ta ušljiva srbijanska bagra“.

Scena se menja – mađarski Grof premijer ga obaveštava i to na osnovu poslednjih telegrama da Srbi ne propadaju, već da je njima ratna sreća na strani i da zvono zvoni upravo K und Ka monarhiji, a ne Srbiji – i tako dalje… Ovde to govore junaci i oni su autentični upravo zbog toga. To nije autor, to su junaci romana. Sam Krleža je tada bio vatreni srbofil i putovao je na Bregalnicu i u Beograd, a tamo dole, umalo glavom nije platio svoje srbofilstvo. U čemu je onda nesporazum – svakako nije u tome kako V. K. govori, jer svako ima pravo da bude i krležijanac i protivnik njegovog lika i dela – smisao ove replike je u tome.

Ako se ne razlikuje autor sa svojim glasom i ono što govore junaci u njegovom delu, sve je moguće, ali nismo verovali da je i ovo moguće.

Nigde u Krležinom delu nema nijedne reči, ili aluzije, koja bi upućivala da on vređa Srbe i srpski narod. U čitavom opusu koji je davno nazvan fuga krlezijana toga nema – ovo je antikrležijanski gnev iz duha palanke. Neshvatljiv do neke mere, posebno danas kada smo tu gde smo, kada znamo gde je bio M. Krleža i gde je njegovo delo sada. Takve manipulacije nije bilo odavno, iako je u palanci duha i Beograda i Zagreba sličnog bilo.

Pisac i čovek M. Krleža je simbol južnoslovenske civilizacije, koji je ne jednom upoređivan s Volterom – ne, mi se ni s tim ne slažemo. On sav i u svom umetničkom delu i u svakom zapisu izvire iz duha i dela Erazma Roterdamskog. Od romana do eseja i do marginalija koje su ostale „s uredničkog stola“ južnoslovenske Enciklopedije.

Ostalo iz osvrta V. Kecmanovića nas ne zanima – neka mu bude. Kako se junaci u umetničkom delu grade i šta oni govore kao junaci dela, o tome sada nećemo i osim čuđenja potrebe za tim nema. Jašu krležijanci, ali bogami i palančani teraju po svome – ostalo bi u izvesnom smislu bio razgovor o Miroslavu Krleži, velikom hrvatsko-srpsko-mađarskom i evropskom piscu.