Susret Borisa Tadića, Abdulaha Gula i Harisa Silajdžića, predsednika Srbije, Turske i člana predsedništva Bosne i Hercegovine, 24. aprila u Istambulu, zajedno sa oživljenom debatom u srpskoj javnosti o potrebi da se pokrene pitanje teritorije i granica Kosova, doveli su do agresivne reakcije Prištine sa ukidanjem srpske mobilne telefonije u pokrajini i sa sve napadnijim planovima za „integraciju severa Kosova“.
Istambulski samit je konstruktivan korak, kojim je Beograd dobio Tursku za saveznika u odnosu na rešavanje modaliteta saradnje sa kosovskim Albancima.
Ukoliko Turska i Bosna i Hercegovina, pre svega Bosansko-hercegovačka federacija, zauzmu stav da Kosovo treba da učestvuje na predstojećem EU skupu u Sarajevu 2. juna, i na drugim regionalnim skupovima, pod imenom koje je prihvatljivo za Srbiju i ne implicira nezavisnost, to će biti veliki praktični doprinos rešavanju kosovskog pitanja. Na ovaj način bi se ostvarilo faktičko „zamrzavanje“ statusa Kosova, koje bi se pojavljivalo pod drugim imenom, i otvorio bi se put za razgovore o kompromisnom rešenju sa kosovskim Albancima. Njihova odluka o nezavisnosti verovatno se više ne može poništiti i vratiti na nivo pregovora o statusu, ali se još može ozbiljno razgovarati o granicama i teritoriji, što je tema koja do sada uopšte nije stavljena na dnevni red. Uz podršku muslimanskih zemalja, pre svega Turske kao bitnog regionalnog aktera, ova strategija bi se ostvarivala uz manji otpor Prištine.
Potrebno je da se oko ove inicijative formira konsenzus vlasti i opozicije, jer je reč o doprinosu regionalnoj bezbednosti i stabilnosti, i o relativnom jačanju srpske pozicije u odnosu na Prištinu kada je reč o teškom pitanju uspostavljanja neke vrste uzajamnih odnosa. Reč je o jedinstvenoj prilici da se formira stav uzajamne podrške i da se ostvaruje tolerantna atmosfera koja će dati zamah novoj diplomatskoj kampanji, ovoga puta ne protiv Prištine, nego zajednički sa Prištinom, da se pronađe modalitet prevazilaženja neprijateljstva uz optimalno zadovoljenje obe strane.
Srbija se Kosova ne može odreći, jer Kosovo je deo arhetipa srpskog identiteta. Istovremeno, Kosovo je i deo kolektivnog identiteta kosovskih Albanaca, koji tamo većinski žive. Stoga Kosovo pripada i Srbiji i Srbima, i kosovskim Albancima, i to je činjenica od koje se mora poći u traženju časnog i kompromisnog uzajamno optimalno prihvatljivog rešenja, uz posebne mehanizme i status koji bi morali biti primenjeni na srpske manastire i na zemlju koja ih okružuje. Srpski manastiri bi morali dobiti status kakav Sveta gora ima u Grčkoj, nakon rešavanja teritorijalnog i graničnog pitanja koje bi zamenilo sadašnju „igru nulte sume“ koja je bila fokusirana na statusno pitanje Kosova. U tom smislu, podrška Turske i Bosne i Hercegovine bila bi od velikog značaja.
Kosovskim Albancima takođe ne ide u prilog pacifikacija regionalnih odnosa u regionu koja je, naročito, omogućena posle izbora hrvatskog predsednika Josipovića, koji je napravio snažan iskorak u odnosu na bolne teme koje opterećuju bilateralu na Balkanu i otvoreno pokrenuo debatu o budućnosti u formi regionalne saradnje. Ukoliko Srbija i Hrvatska budu snažno vukle napred, i otvarale nove perspektive saradnje i uzajamne tolerancije, to će baciti dodatno svetlo na metode dominacije i etničku politiku na Kosovu koja, pozivajući se na evropske demokratske standarde, a sve vreme sprovodeći politiku zasnovanu na genima, krvi i teritoriji, polako ali sigurno osvaja jedan u osnovi etnički prostor.
Balkanska jednačina sadrži više promenljivih, i ako se tri takve promenljive, to jest Srbija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina nađu na sličnim talasnim dužinama i pokrenu uzajamno optimalno prihvatljive regionalne inicijative, to će u relativnom smislu bitno oslabiti diplomatske pozicije Prištine i prinuditi je da svoju nezavisnost i praktično tretira kao uslovnu i još nedovoljno jasnu kategoriju, koja se može iskristalisati samo nakon kompromisnog dogovora sa Beogradom.
Na kraju, najvažniji rezultat trilateralnog samita u Istambulu mogao bi biti, a to će tek vreme pokazati, uspostavljanje neke mere poverenja između srpske i bošnjačke strane i postepeno smanjenje mržnje koja već suviše dugo karakteriše ceo region, ali i unutrašnjopolitičku scenu u zemljama regiona.
Čini se da Srbija tek sada počinje svoju integraciju u međunarodnu zajednicu, kroz projekte regionalnog pomirenja. U strateškom smislu, to pojačava njenu poziciju u odnosu na pitanje Kosova i otvara joj mogućnost da nastupa zajedno sa regionalnim prijateljima, umesto samo kao jedna od balkanskih zemalja u poluposvađanim odnosima sa svim ostalim zemljama regiona.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
