Javna rasprava je neophodna

Ukoliko se ne preduzmu temeljnije stručne analize o promenama u sistemu obrazovanja, a to podrazumeva i temeljne promene u definisanju same suštine obrazovanja i odgovarajućeg pristupa, koji bi bio usmeren na vaspitnu ulogu onog koji sprovodi proces obrazovanja i na vaspitanje onih kojima je upućeno obrazovanje, da bi postali zrele ličnosti, sposobne da se suoče sa postojećim uslovima života i rada i da doprinesu otklanjanju negativnih uticaja sa kojima se sve više suočavamo.

Takvog suštinskog pristupa neophodnim promenama u sistemu obrazovanja kao vaspitanja sekretarka S. Marković se u svom tekstu uopšte ne dotiče, ne shvatajući da se u obrazovanju ne može ništa značajno promeniti ako se ne preispita zna- čenje samog pojma i funkcije obrazovanja, koji daju smisao sadržaju obrazovanja. A o tome se uopšte ozbiljno ne raspravlja u pretpostavljenom programu razvoja moderne Srbije.

Autorka, međutim, usredsređuje svoj pristup izmenama u sistemu obrazovanja na traženje predloga „…koji bi se ugradili u postojeću obrazovnu praksu…“ – što ne može biti put za ispravljanje pogrešne prakse. I zadovoljno konstatuje da je „…prema dospelim mejlovima nastavnika, roditelja, studenata, stručnih društava to uzeto u obzir kao polazna osnova za izmenu o osnovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV-a); zaključujući „..da se u hodu nastojalo da se to uključi u nacrt predloga; dodajući da su neke izmene: dosledna korekcija terminologije, poboljšanje procedura ili smanjenje obima vođenja administracije. Ali nema ni reči o suštinskim izmenama koje bi označile proces obrazovanja u temeljnoj ulozi vaspitanja.

Autorka napominje, između navedenih „procedura“ kao nove ideje: i uloge lokalnih zajednica u efikasnijem obavljanju administrativno-tehničkih poslova, kao i mogućnost da se u okviru obrazovanja uključuju i uslužne delatnosti za proizvodnju i prodaju – a to znači da škole postanu kroz sistem obrazovanja sastavni deo tehnološkog-potrošač- kog društva neoliberalnog sistema. A kao značajna novina predviđa se i uvođenje platnih razreda, „što će biti važno za napredovanje nastavnika“ – ali se ne obrazlaže šta će biti suštinski doprinos takve mere u unapređenju suštine nastave u procesu obrazovanja. Pitam se, stoga, da li je autorka shvatila da se sistem obrazovanja – kao fundamentalna baza za odgoj mladih ljudi da postanu savesni gra- đani, ne može tretirati kao jedno u nizu „preduze- ća“ za izgradnju potrebnih (tehničkih) profila najamnika, koji izvršavaju naloge države radi svoga opstanka i održanja države za koju rade.

Preporučujem, stoga, da funkcioneri države koji se bave pitanjem obrazovanja obrate pažnju na one značajne knjige koje na adekvatniji način određuju funkciju obrazovanja, između ostalih i nedavno izdatu knjigu u srpskom prevodu francuskog autora Filip Meriea (izdata u Zavodu za izdavanje udžbenika (2014. g) – da bi se na vreme upoznali sa neophodnim institucionalnim promenama u pogledu suštinskog značaja modernog projekta obrazovanja i shvatili dvostruke ciljeve/efekte obrazovnog procesa, u kojem oba subjekta: i „učitelj“ i učenik stupaju u slobodnu komunikaciju u demokratskom procesu obostranog učenja, gde i učitelj kao vaspitač biva subjekt, koji se pod uticajem svojeg saznanja i sam razvija, podstičući svojim podučavanjem učenika da i oni postanu subjekti.

Sam naslov pomenute knjige Obrazovanje je vaspitanje i podnaslov Etika i pedagogija usmeravaju sve koji se bave procesom obrazovanja/vaspitanja da se u tom procesu suočavaju kao dva uzajamno delujuća subjekta, jer „učenici“ nisu bezlični objekti, koje „učitelj“ modelira po svojoj volji A takav ozbiljan cilj pretpostavlja i razvoj samog „vaspitač a“ da kao „učitelj“ ne može prosto da prenosi stečeno znanje iz nekih knjiga, niti da formira određeni profil budućeg delatnika, već je njegova bitna uloga da pomogne „učeniku“ da otkrije svoje potencije i da uz pomoć znanja koje dobija upozna samoga sebe kao samosvesnog subjekta, koji neće želeti da se samo projektuje u „vaspitaniku“, već će biti u stanju da ga poukama dovede do njegovog ličnog traganja za vlastitom subjektivnošću.

Taj suštinski aspekt značenja obrazovanja kao vaspitanja za vaspitanike da postanu samosvesne i odgovorne ličnosti, koje će se pripremati da menjaju sadašnje nezadovoljavajuće uslove i ličnog i društvenog života, očigledno nije uopšte u fokusu funkcionera koji se u našoj državi bave procesom obrazovanja i zato se suočavamo sa ozbiljnim problemom – potpunog promašaja današnjeg obrazovanja, koje ne doprinosi razvoju vaspitne uloge i izgradnji samosvesnih i odgovornih ličnosti.

A ako se ne utvrde (i dosledno sprovode) suštinske promene u pogledu principa i ciljeva obrazovanja, nikakve institucionalne rekonstrukcije bez temeljnih proučavanja i razmatranja postojećeg površnog pristupa (a naročito ne putem mejlova), obrazovanje će promašiti svoju osnovnu svrhu u pogledu pomoći i pojedincima koji su subjekti vaspitanja u podizanju individualne svesti i savesti za znanje i odgovornost u borbi protiv nezadovoljavajućih uslova života i mogućnosti sopstvenog slobodnog razvoja; kao i sa stanovišta društva u cilju stvaranja bolje budućnosti.

Smatram, stoga, da se pitanje promena u sistemu obrazovanja ne sme svesti samo na izmene u osnovnom („krovnom“) zakonu o obrazovanju, već bi bilo neophodno organizovati ozbiljnu svenarodnu raspravu (putem konferencija i štampe) o neophodnim izmenama u shvatanju suštine obrazovanja, što bi moralo da posluži kao mnogo solidnija osnova za stvarne/principijelne promene u određivanju karaktera i sadržaja izmenjenih zakona. Bez toga, ovo što nam nudi pomenuti tekst, samo će nas i dalje udaljavati od potrebe da se ovom problemu pristupi temeljno i znalački.

Pouka: Odgovorni subjekti u državnoj nomenklaturi moraju da prate i proučavaju nove i modernije koncepcije o obrazovanju, što pretpostavlja i temeljno učenje samih nosilaca obrazovnog procesa, nasuprot predlaganju čisto tehničkih izmena, iliti promena „krovnog zakona“.