Logika podele Kosova

Drugo, Srbija je već tada imala dugačak radni staž kršenja međunarodnog prava. Demokratske snage koje su nasledile Miloševićev režim u nameri da spasu Kosovo i Republiku Srpsku nisu imale snage i moralnosti da to kršenje osude, da se od te politike potpuno distanciraju i da na novim osnovama kreiraju budućnost Srbije, pa i pokušaj da Kosovo zadrže u granicama Srbije. Saradnja sa Hagom dugo je bila spora i realizovana je samo pod pritiskom. Suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima prvo su bila vrlo retka, a kad su se intenzivirala, zvanični Beograd je propustio priliku da upravo na osnovu dokaza izvedenih pred njima, dokaza iz Haga i, naravno, masovnih grobnica po Srbiji koje su kasno ponovo otkrivene, a da one za koje se znalo nikad i nisu zavredele dovoljno dužne pažnje, predoči javnosti Srbije jasniju sliku šta se u sukobima devedesetih, a posebno u sukobu na Kosovu i zašto dešavalo. Srbija je, naravno, imala i još uvek ima ambivalentan stav prema kršenju međunarodnog prava koje čine njene saveznice, u borbi za očuvanje Kosova, poput Irana i Rusije. Pozivati se na principijelnost sa pozicije vrlo neprincipijelne strane nije baš politički mudro. Čak i za ekonomski i politički mnogo jaču državu nego što je to Srbija ovih godina. Odnos prema Srebrenici, koji je uvek bio više u funkciji spasavanja Republike Srpske i preventive od „genocidnosti“ Srbije nego u funkciji prepoznavanja prirode i razmere zločina, a pre svega nemoć ili nemanje želje da se uhapsi Ratko Mladić, sve do zaobilaznog navođenja presude istog tog suda od koga se očekuje mišljenje u slučaju Kosova u skupštinskoj rezoluciji, potvrđuje, takođe, nedoslednost zvaničnog Beograda. Logično bi bilo da je nedoslednosti mnogo manje ako se zaista smatra da i mišljenje suda treba da ima neku validnost.

Izjave o tome da će Srbija poštovati svaku odluku tog suda, davane na početku kampanje promocije ideje traženja mišljenja stalnog suda, brzo su zamenjene onima da Srbija nikad neće priznati Kosovo. Ovim se ne samo delegitimiše sama institucija od koje se mišljenje traži, već se umanjuju i pregovaračke pozicije, jer se država opet pokazuje kao nedosledna. Sad obelodanjena ideja Srbije da raspravu o statusu premesti iz Saveta bezbednosti u Generalnu skupštinu UN, gde sede i cvećke kojima ljudska prava i međunarodno pravo ne znače skoro ništa, još je jedan u nizu prilično kontroverznih i potencijalno opasanih poteza zvaničnog Beograda.

Doduše, i Zapad je pokazao da se ne libi dvostrukih standarda, pre svega upotrebom kasetnih bombi i osiromašenog uranijuma. Nedoslednost se nastavila i odlukom da mandat Haškog tribunala ne obuhvata zločine načinjene nad Srbima pre dolaska Kfora na Kosovo, iako se već tada znalo da sudstvo na Kosovu de fakto ne postoji i da će Zapadu trebati jako puno vremena da neki privid istog uspostavi.

Greška je bila i to što je Zapad usvajao princip da se mora i treba reagovati, ali nije istovremeno razmatrao i metod izricanja kazne, njenu prirodu i obim kao i to u kom se roku ona mora doneti. Tako smo dobili privremeno rešenje u okviru UN rezolucije 1244, naravno napisane sa određenom dozom konstruktivne neodređenosti. I takva ona u sebi apgrejduje odluke iz Rambujea, što se u Srbiji nerado prepoznaje, a inače može biti bitan faktor u mišljenju Stalnog suda.

Ovakav, načelno human, ali nedovoljno razrađen princip intervencije, došao je za Srbiju naglo, svega nekoliko godina pošto je Republika Srpska u Dejtonu „nagrađena“ definitivnim statusom – entitetom, a Milošević komplimentom da je faktor mira i stabilnosti. Intervencije u Avganistanu, a posebno ona Iraku, promenile su raspoloženje povodom ljudskih prava dela svetske javnosti prema konceptu intervencija. Koncept multikulturalizma pokazao je totalitarno lice. On je bio osnova svake kritike i odbijanja razmatranja predloga o podeli teritorija, čak i u vrlo traumatizovanim postkonfliktnim oblastima. Balkan je, tako, ostao u vremenskom raskoraku. De fakto je BiH etnički podeljena, ali podela teritorije Kosova, koja je pre u funkciji političke konsolidacije nego bilo čega drugog, dugo nije smela da se spomene. Prolongiranje odluke o novom statusu Kosova, koje je došlo nekoliko godina posle početka demontiranja Miloševićevog režima, a pogotovu nejedinstvo članica EU o proglašenoj nezavisnosti, dodatno je doprinelo da se pitanja NATO intervencije u SRJ i statusa Kosova vide kao potpuno odvojene stvari. Umesto argumenata koji su nuđeni 98-99, sada se javnosti predočavaju oni poput „poslednje faze raspada Jugoslavije“ i onih još gorih „lakše vam je bez nego sa Kosovom“. Proces suđenja Ramušu Haradinaju dodatno je kompromitovao zapadnu međunarodnu zajednicu, pa i samu kosovsku nezavisnost. Sudbina nestalih Srba još se ne rasvetljava dinamikom kojom bi morala.

Imajući sve ovo u vidu, nedavna izjava francuskog ambasadora u Srbiji da Srbija i Kosovo sami treba da reše probleme, posle godina važenja UN rezolucije 1244, Euleksa i Kfora krajnje je neozbiljna i diskreditujuća po EU, ali još jedan argument više u prilog podeli Kosova. Vlade u Beogradu i Kosovu sa razlogom svoj poteze kroje prema tome koliko oni idu uz ili niz dlaku EU. Zapadna međunarodna zajednica, a pre svega EU, jeste ta koja mora imati konsolidovaniji stav oko budućnosti odnosa Beograda i Prištine, pa i o pitanju podele Kosova. Ona je ta koja predlog treba da iznese na sto. Kosovo je trebalo podeliti mnogo ranije, i to tako da se Srbija i Kosovo zaokruže kao države, bez daljnih izazova i otvorenih pitanja. Podela Kosova nije trebalo da bude rezultat podele krivice, već izlaz iz ćorsokaka u koji su i Kosovo i Srbija i zapadna međunarodna zajednica uleteli. Ovako je nepovratno izgubljeno par dragocenih godina za demokratsku konsolidaciju i Srbije i Kosova, a reputacija EU kao globalnog političkog aktera solidno urušena. Stanje u kojima su danas obe tvorevine, sa visokim stepenom partitokratije i korupcije, a u katastrofalnom ekonomskom stanju, taj proces čine neizvesnijim nego ikada. Bez obzira na odluku Stalnog suda i kako će je ko čitati, podela i dalje ostaje najmanje loše, a izvodljivo rešenje, koje je moguće realizovati bez legitimizovanja daljeg dezintegrisanja BiH i Makedonije. Pa i Iraka, jer i to je jedan od razloga oklevanja, da se ne lažemo.

Autorka je direktorka Centra za evroatlantske studije