Zbog izostanka lustracije i zablude da je današnji koalicioni partner demokratske vlasti onaj Miloševićev SPS, u kojem je on, kao glavni urednik i direktor „Politike“, član Centralnog komiteta i predsednik komisija za informisanje CK i GK, imao ulogu Gebelsa, Živorad – Žika Minović (Ž. M.) osmelio se da posle petnaestak godina ponovo izađe na javnu scenu. I da, računajući na zaborav i neobaveštenost mlađih generacija, negira ono što i vrapci znaju – da je bio najpoverljiviji čovek Slobodana Miloševića, pošto je prethodno učestvovao u političkoj likvidaciji svog višedecenijskog patrona i promotera Petra Stambolića, kao i Ivana Stambolića koji ga je, inače, iz političkog oportuniteta i kao miljenika svog starijeg rođaka, prihvatao s gađenjem.
Čak i kad danas retušira svoju biografiju, Ž. M-u se omakne da prizna da je od početka svoje novinarske karijere imao slugeranjsku psihologiju: „Stambolić (Petar – prim. S. D.) bi me često pozivao da negde putujem sa njim, ili da obavim poneki delikatan novinarski posao.“ Ovaj trenutak iskrenosti oteo mu se u jednoj od dve memoarske knjige koje je objavio pre nekoliko godina – „Dan počinje s Politikom: prilozi za proučavanje odnosa štampe i političke moći“ (Alef trojni, Čačak, 2008) i „Gojko i Pavle: istorija izvesnih i neočekivanih uzroka Osme sednice“ ( Printmedia, Beograd, 2007) – a koje sam ja uzgred, pišući pre svega o njegovoj sramnoj ulozi u objavljivanju pamfleta/humoreske „Vojko i Savle“ okvalifikovao kao pokušaje „pranja biografije“.
I, umesto da konačno objasni koliko je i kako doprineo da se zamesi ono „govance“ (izraz Vidosava Stevanovića) od „Vojka i Savla“, iz Ž. M-a evo ispade još jedno, ovog puta o meni, a oslonjeno, kao i u slučaju pomenute humoreske, na „dokumentaciju“ iz njegove lične „arhive“. Ne pada mi na pamet da tog novog „Vojka i Savla“, kao redakcija „Danasa“, doživim kao poziv na dijalog i da Ž. M-u odgovaram. Ne mogu, međutim, da odolim da ne iskoristim priliku da iz briljantnog portreta Ž. M. iz memoarske knjige Slavoljuba Đukića „Političko groblje“ ( drugo dopunjeno izdanje, Službeni glasnik, 2010) citiram dva antologijska amblematična mesta koja dovoljno govore o tome kakav je Ž. M. bio tokom čitave svoje novinarske karijere:
Požarevac, 13. septembar 1987. U kući Mirjaninog dede, gde Miloševići provode slobodne dane, sastaju se Slobodan, Mira Marković, Dušan Mitević i glavni urednici Politike i Ekspresa, Živorad Minović i Slobodan Jovanović. Tu je dogovoreno da štampa počne kampanju protiv Dragiše Pavlovića. Tekst je napisala Mira Marković, a ispomagao je Živorad Minović, glavni urednik Politike, koji je imao i ulogu daktilografa. Dogovoreno je da komentar publikuje Ekspres i da ga prenese uticajna Politika čime će se javnosti dati do znanja koliko je događaj ozbiljan. Ostalo je samo jedno, tehničko pitanje: ko da potpiše komentar? Potpisao ga je novinar Ekspresa Dragoljub Milanović, koji nije učestvovao na sastanku u Požarevcu. Postaće posle toga direktor najmoćnijeg medija, Televizije Beograd.
Šesti april 1988. Vladimir Dedijer piše pismo Slobodanu Miloševiću u kojem kaže da novinari „menjaju gazde kao Cigani konje, i na prvoj okuci nasrću na svoje sadašnje nalogodavce“. I dodaje: „Ja sam bio saradnik Politike još pre 56 godina. Znam u prste istoriju tog lista, ali, verujte mi, takve vucibatine kao što je dr Minović nikada nije bilo u Politici, pa ni u vreme šestojanuarske diktature.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
