Na strani istine i pravde

Ali, činovnici zapadnog sveta teško mogu da razumeju da Srbija svojim izborom učestvuje na vojnoj paradi u Moskvi, u čast obeležavanja 70. godina od fašizma, brani sopstvenu čast i uspomenu na svoju antifašističku prošlost. Kao nacija, mi ne smemo da zaboravimo gotovo dva miliona žrtava koje su pale u borbi protiv nacizma, kao najvećeg zla u istoriji. Naprotiv, Srbija je u nekadašnjoj Jugoslaviji bila nosilac antifašističkog pokreta, stvarajući jedan od najsnažnijih frontova u Evropi, kao otpor Hitlerovoj bolesnoj viziji sveta. Srbija je i tada mogla da bira. Mogla je da sagne glavu. Mogla je da ćuti. Mogla je da kalkuliše i čak da se prikloni ideji baziranoj na istrebljenju naroda i uvođenju globalne diktature, koncentracionih logora i gasnih komora, kao ideji Hitlerovog novog poretka. Ali, izbor Srbije je bio jednostavan i zbog toga tako hrabar. Srbija je izabrala stranu istine i pravde i suprotstavila se doktrini istrebljenja čitavih naroda i želje da se apsolutno vlada i dominira svetom. Zato slavnu borbu protiv fašizma Srbija nikada ne sme da zaboravi i svoju budućnost mora da gradi na takvom baštinjenju istorije. Samo je takav izbor garancija da Srbija neće pogrešiti u budućnosti. I Srbija tada nije bila sama. Zajedno sa saveznicima, Sovjetskom Rusijom i zapadnim prijateljima, stvorena je pobednička koalicija u borbi protiv zla.

Ali, vremena, ljudi, njihovi karakteri i interesi se menjaju. Zapadni svet danas želi da zaboravi zajedničku borbu protiv Hitlerove Nemačke sa Rusijom, kako bi se zauvek porazila ideja stvaranja nadrase i istrebljenja čitavih naroda – Jevreja, Slovena i Roma. Zapadni svet danas želi da zaboravi da je slavna Crvena armija dala ključni doprinos konačnoj pobedi protiv Hitlera. Zapadni svet danas želi da zaboravi najveću bitku u ljudskoj istoriji, Staljingradsku bitku, želi da uporno porekne kako je gotovo 25 miliona Rusa i ostalih naroda koje su činile Sovjetski Savez dalo život za konačnu pobedu. Zapadni svet želi da zaboravi da su trupe Crvene armije oslobodile Aušvic i Berlin i onaj trenutak kada se ruski vojnik Mihail Mihin, 30. aprila 1945. godine, popeo na zgradu Rajhstaga i na njoj istakao pobedničku zastavu.

Zašto sada naši zapadni prijatelji i nekadašnji saveznici u borbi protiv fašizma žele da poreknu ove činjenice? Zašto njihovoj viziji novog sveta toliko smeta istina o prošlosti? Zašto je danas Srbija izložena ogromnom pritisku da se prikloni toj kolektivnoj amneziji i zaboravi da su trupe NOV, zajedno sa snagama Crvene armije, oslobodile Beograd, a da su potom jedinice jugoslovenske vojske konačno proterale naciste iz zemlje? Licemerje evropskih zvaničnika doseglo je vrhunac kada su odredili briselskog činovnika osrednjeg ranga, Slovaka Eduarda Kukana, da uputi opomenu Srbiji, da ni slučajno ne pomisli da se pridruži maršu pobedničkih armija na Crvenom trgu. Time je on pokazao duboko nepoštovanje prema više od 150.000 sovjetskih vojnika koji su poginuli u borbi za oslobođenje Čehoslovačke u Drugom svetskom ratu. Treba li da novu istoriju pišu takvi ljudi, a da istina o antifašizmu koje se još sećamo bude zauvek zaključana u nekoj od briselskih ili vašingtonskih fioka?

Treba li da našoj braći i prijateljima u Rusiji da kažemo: „Ne, nikada vas nismo poznavali. Ne, nikada se nismo zajedno borili protiv Hitlera. Ne, nikada nismo zajedno krvarili, misleći da stvaramo bolji svet bez koncentracionih logora i gasnih komora! Ne, nećemo sa vama slaviti taj Dan pobede, 9. maja, već ćemo slaviti dan kada su Francuska i Nemačka stvorile organizaciju za ugalj i čelik, koja je kasnije postala nadevropska organizacija poznatija kao – Evropska unija“. Imali smo i takvu mogućnost. Da kažemo Rusima da nikada nisu postojale ni Staljingradska bitka, ni bitka za Beograd. Da Rusi nikada nisu oslobodili Aušvic i Berlin i da je sve to bio običan san.

Zar da se sada Srbi okupljaju i proslavljaju Dan uglja i čelika, umesto Dana pobede protiv fašizma? Nisam cinik, ali teško mi je i da zamislim kako Srbi podižu čašu šljivovice i ispijaju je na eks u slavu kada su se ujedinili ugalj i čelik u tanku leguru Evropske unije. Onda se scena nastavlja: Srbi se izljube, ponovo nazdrave i ispiju još jednu čašicu u slavu Eduarda Kukana! Samo zamislite gde će naša srca biti 9. maja i dobićete odgovore na sva pitanja i na sve dileme. Odjednom će istina puknuti pred našim očima i pitanje izbora više neće postati ni političko, ni geopolitičko, već – logično.

Da li će Srbi biti sa Kukanom u nekom briselskom hodniku, ili će marširati zajedno sa našom vojskom na Crvenom trgu, slaveći dan kada su poraženi Hitler i nacizam? Vi znate odgovor, a znam ga i ja. Srcima ćemo biti u Moskvi, i nazdravljaćemo vojskama koje su pobedile zlo.

*Autor je predsednik Srpske narodne partije