Neodrživi argumenti

 Petrović nudi sledeće argumente: 1) ombudsman je „4-5 puta“, dakle napadno često, izjavljivao da Agencija zarad postupka izbora sudija nije dostavljala informacije i 2) ombudsman kaže da je bio u centralnom registru BIA, a tu se i ne čuva takva vrsta podataka kakve bi Agencija imala da se bavila izborom sudija (Petrović očigledno smatra da jeste).

Povodom prvog argumenta, svaka javna ličnost zna da novinari pitaju i mediji objavljuju ne ono što upitani želi da kaže, već ono što ih interesuje i ono što misle da javnost baš želi ili baš ne želi da čuje. Pres kliping pokazuje da je o nekim stvarima zaštitnik građana govorio mnogo više nego 4-5 puta, na primer o nedopustivim pokušajima da se ograniče ovlašćenja nezavisnih organa u kontroli rada tajnih službi, a da to nije zavredelo komentar Petrovića.

Kada se pročita izveštaj ombudsmana, dostupan u integralnom obliku na sajtu www.zastitnik.rs, vidi se da je drugi Petrovićev argument još manje održiv. Tamo jasno stoji da je tema izbora sudija bila tretirana potpuno posebno od kontrole centralnog registra u kome se, kako tačno navodi bivši načelnik RDB, čuva „evidencija primenjenih operativno-tehničkih mera, iliti narodski rečeno spisak onih koji su prisluškivani od strane BIA i prema kojima su primenjivane druge mere i radnje kojima se odstupa od načela nepovredivosti zagarantovanih ljudskih prava. Pa se uvidom u predmete iz tog registra može utvrditi samo da li je prilikom primene ovih mera poštovana zakonom predviđena procedura i ništa drugo!!“ Ombudsman odgovor na pitanje da li se BIA mešala u izbor sudija nije ni tražio u Centralnom registru Agencije, tamo je tražio baš ono što Petrović kaže da se u njemu nalazi. Za odgovor o sudijama obratio se najodgovornijem za zakonitost rada Agencije i dobio ga vrlo izričito. Umesto da, kako Petrović predlaže, tačnost te izjave proverava u operativnoj evidenciji BIA za svakog od preko 800 neizabranih sudija ponaosob, ombudsman se odlučio da direktora BIA javno veže njegovom sopstvenom rečju, imajući u vidu da je istovremeno Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u Vrhovnom savetu sudstva izvršio kontrolu u dosijeima kandidata za sudijske funkcije i korespondenciji Saveta i nije našao nijednu informaciju sa pečatom BIA. U jednom je Petrović u pravu – ništa nije nepobitno. Sve što mu treba da opovrgne direktora BIA je da do ombudsmana dovede jednog jedinog „insajdera“ sa dokazima koji opovrgavaju istinitost tvrdnji direktora Agencije i predsednice Vrhovnog saveta sudstva, ili bar sam donese jedan jedini autentični dokument. Kao bivšem operativcu, pa šefu DB-a, za razliku od ombudsmana to mu valjda ne bi trebalo da bude problem.

Zaštitnik građana je inače javnosti već rekao kako su se informacije iz operativne evidencije BIA mogle naći u posedu onih koji su odlučivali o kandidatima za sudije i tužioce, a da ih sama BIA nije morala dati u tu namenu. To je Petroviću promaklo. Zaštitniku građana ne promiče da u nas onaj ko želi da opstane, gotovo neizostavno mora s nekim da se svrsta. Mora biti ili među protivnicima nečega – rezolutan, nepomirljiv, isključiv, ili među braniocima – nekritičan, samouveren, „državotvoran“. Nebitno je o čemu se radi, bitno je ko je s kim. Ko razmišlja svojom glavom i ceni svaku situaciju za sebe, navlači gnev i jedne i druge grupe, često veći nego što se same mrze međusobno. I zbog toga, na štetu ovog društva, mnogi umni ljudi stoje sa strane javne i institucionalne scene, ne želeći da se bilo kome dokazuju i pravdaju. Ombudsman nema pravo na gordost već je dužan da prvi polaže račune, pa otuda ovo objašnjenje onom ko želi da ga čuje i kome uši nisu zagluvele od sopstvenog glasa.

Na kraju, reč i o opštoj oceni zaštitnika o zakonitosti rada BIA pri zadiranju u ljudska prava, koja je bila umereno ohrabrujuća. Svaka ocena se daje u odnosu na nešto, a to nešto je u našem slučaju do skora izgledalo tako su pripadnici tajne službe neposredno izvršavali politička ubistva u zemlji, da ne govorimo o potpuno nezakonitom prisluškivanju novinara i advokata. Ovo drugo baš u vreme dok je Službom državne bezbednosti rukovodio Goran Petrović. Za nečiji ukus ombudsman možda nije bio dovoljno kritičan prema tajnoj službi, ali njegov posao nije da kritikuje, već da kontroliše državne organe i navodi ih da unaprede svoj rad, kako bi od njega građani imali više koristi.

Autor je zaštitnik građana Republike Srbije