Patologija tajkuna

Tajkun najčešće svoje namere ostvaruje daleko od očiju javnosti, „kreativnim“ tumačenjem zakona, često protivno uobičajenim poslovnim i moralnim normama, želeći da vezama ostvari povlašćen i zaštićeni položaj u poslu, društvu i politici. On ne voli konkurenciju i rado je se kloni, a za dostizanje ciljeva spreman je da obilato nagradi saveznike, potom zaštitnike i sa sebi sličnima da na kraju napravi savez koji će postati otuđeni centar moći za vršenje pritiska na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. U slabim društvima takve strukture tendiraju ka integrisanju sa nosiocima vlasti i tvore novu oligarhijsku strukturu koja preuzima (omiljeni izraz im je „tejk over“) društvo, državu, ekonomiju i gde se kao krajnji rezultat vremenom građani redukuju na glasače i birače. Oni treba samo da slede marketinške poruke kako komercijalne tako i političke prirode.

U literaturi i aferama koje su bile karakteristične u zemlji i inostranstvu u periodu tranzicije pojavili su se različiti modeli tajkunskog „snalaženja“ i u tom smislu postoje različiti varijeteti od zemlje do zemlje: „dobro informisani“ su se „snašli“ tako što su vaučere za privatizaciju državnih firmi kupovali od obično neinformisanih građana, direktori iz držanih firmi kupovali su polovnu opremu, farbali je kao novu, a razliku ostavljali sebi, nekada moćne import-export firme nisu bile pogodne za rad pod sankcijama (svi su ih znali), umesto njih kreiran je ne mali broj novih import-export firmi od strane partijskih i državnih miljenika koji su za svoju „patriotsku“ ulogu uzimali ne tako malu „patriotsku rentu“. Atmosfera raspada zemlje, rata i sankcija naročito je pogodovala „snalažljivima“ koji su po pravilu uz pomoć države koristili državne povlastice (zvanični kurs nekoliko puta manji od realnog), kontingente, umanjene fakture za uvoznu robu, koristili izmeštene fondove javnih preduzeća na privatne račune u inostranstvu. Snalažljiviji su koristili državne fondove da na svoje ime ili na ime firmi čiji su bili vlasnici, kupuju po srušenim cenama dugove Srbije (SFRJ) iz portfelja tzv. Londonskog kluba po 8-12 centi za dolar da bi kasnije u pogodnom trenutku zamenili potraživanje u punom iznosu.

Poseban specijalitet svih „snalažljivih“ u raspadnutim republikama bilo je zadržavanje i prodaja robe i imovine koja se zatekla na lageru u trenutku raspada i zadržavanje milionskih iznosa kao ličnog prihoda pojedinaca i/ili snalažljivih grupa koje su ta sredstva verovatno iskoristile kasnije u privatizaciji istih tih preduzeća

Zanimljiva pojava na početku tranzicije bila je da su direktori i zaposleni na odgovornim mestima u društvenim preduzećima otvarali privatne firme na koje su prenosili kupce i dobavljače, a potom napuštali svoje položaje i postajali „veoma uspešni biznismeni“. Kada smo to uočili u vladi Ante Markovića, spremili smo izmene nekoliko zakona kojima bismo zabranili obavljanje istih delatnosti odgovornim licima i članovima njihovih porodica najmanje na rok od četiri godine. Raspad zemlje nas je u tom naumu sprečio, ali ni dan-danas nijedna republika to nije uvela u svoje zakonodavstvo. Slično tome moguće je da ministri koji napuste svoju dužnost nastavljaju da rade iste poslove koristeći poverljive informacije koje su imali ili zadržavajući logistiku i veze sa takođe „snalažljivim“ kolegama. Nemali je broj afera u regionu kojima je potvrđena osnovanost ovakve hipoteze i primera da dojučerašnji skromni ministri preko noći naprasno postaju „sposobniji“ i imućniji nego što su ikada bili.

Nepostojanje preduzetničke propedeutike izaziva u javnosti zabunu i često poistovećivanje tajkuna i preduzetnika zahvaljujući redukovanju preduzetničkih karakteristika samo na – snalažljivost kao dominantne. Od pojave tajkuna samo je gore sve manje ispoljavanje slobodnog preduzetništva u Srbiji. Ako je broj aktivnih preduzeća merilo preduzetničkog potencijala, onda moramo biti zabrinuti za postkrizni period, njihov broj je iz godine u godinu manji i mršavi rezultati razvoja MSP i preduzetništva mogu se označiti kao desetogodišnji neuspeh preduzetničke intencije u Srbiji. Šta će biti sa tajkunskom intencijom – ostaje da se vidi. Za početak druge decenije u 21. veku među Srbijancima, pitanje je da li će biti dovoljno samo da razlikujemo tajkune od preduzetnika?

Autor je bio podsekretar u vladi Ante Markovića