Rekonstrukcija ciljeva

„Filozofi su svet samo različito tumačili, ali radi se o tome da se on izmenio“

„Teze o Fojerbahu“, Karl Marks, 1845.

Poslednja rekonstrukcija vlade, obavljena u proleće 2011. godine, bila je neuspešna. Zamenjeno je nekoliko ministara, veštački su spajani resori kako bi se narod lažno ubedio da je smanjena administracija, neki ministri su izgubili fotelje, ali je nastavljena ista politika i ništa se nije promenilo. Bio je to pokušaj prevare bivšeg predsednika Tadića, koji se završio porazom na izborima godinu dana kasnije. Tadašnja vlast nije razumela da građani od rekonstrukcije očekuju, pre svega, da država postane efikasnija a njihov život bolji, a tek potom ih interesuje ko je ministar.

Danas, lider vladajuće Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić pokazuje nameru da ne ponovi istu grešku. Zato kada govori o rekonstrukciji ne pominje personalna rešenja već novu politiku i ciljeve. Očigledno je da namerava da u narednom periodu, posle odluke EU da otpočne pregovore o članstvu sa Srbijom i normalizacije odnosa sa Prištinom, posveti mnogo više pažnje ekonomiji i boljem životnom standardu građana. Kada se ciljevi tako postave, tada su personalne promene posledica mogućnosti pojedinih ministara ili direktora da budu deo takve politike ili ne.

U tom slučaju, promene državnih funkcionera se ne sprovode zbog unutarpartijskih razloga već su deo politike vlade u okviru koje se periodično proveravaju „prolazna vremena“ onih koji su bili uspešni i onih koji nisu. Da je tako, potvrđuje nedavna izjava lidera naprednjaka da Vlada mora „građanima da pokaže da je princip odgovornosti i smenjivosti, i poštovanja narodne volje, mnogo važniji od principa partijske poslušnosti i pripadnosti“. Dakle, ključno pitanja ove rekonstrukcije nije ko će biti ministar i da li će neka stranka posle nje imati više ili manje moći, već da li ona može da postane zamajac za modernizaciju i promene u Srbiji?

Pregovori o članstvu u EU otvorili su put reformama koje će zauvek promeniti Srbiju. Tokom tih pregovora srpsko društvo će se modernizovati i uvesti nove standarde u javnoj upravi, sudstvu, službama bezbednosti, školstvu i zdravstvu i privredi, a građani, čija prava pred državom će biti zaštićenija, živeće bolje, slobodno raditi i studirati širom Unije. Društvo, poput našeg, ove standarde samo nikada ne bi dostiglo i zato je za nas članstvo u EU veliku prednost.

Da li je srpsko društvo spremno za promene koje nas čekaju? Možemo li da pobedimo palanački duh koji vlada Srbijom i protivi se svakoj modernizaciji i promeni? „U svetu palanke važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost“, pisao je o ovom fenomenu srpski filozof i književnik Radomir Kostantinović u „Filosofiji palanke“ još sredinom prošlog veka. Pregovori o članstvu u EU su početak političke modernizacije Srbije, ali problem je taj što takav projekat nema takvu emocionalnu privlačnost kao klasične ideologije i palanački duh koje treba da zameni. Da bi ovaj poduhvat uspeo, našoj zemlji je potrebna snažna vlada kojoj građani veruju. Zato je važno da se rekonstrukcija Vlade sprovede uspešno kao i da kabinet bude dobro uigran tim koji je u stanju da vodi zemlju ka Uniji. Takva vlada mora da bude sposobna da iskoristi sve šanse koje su nam se ukazuju, počev od sposobnosti da iskoristi novac koji je Srbiji na raspolaganju u fondovima EU, preko privlačenja više stranih investicija, pa do promene imidža zemlje u svetu.

Srbiji slede velike promene, a njih nema bez ogromnih napora, snažne vlade i političara sa vizijom koji su odlučni da učine istorijske pomake. Velike promene se ne događaju evolutivno, već nastaju diskontinuitetom i uspostavljanjem novih odnosa i pravila. Da bi se u tome uspelo, potrebno je poverenje građana i njihovo učešće u ovom poduhvatu. Reforme mogu da uspeju samo ako osećanje nade i volje u Srbiji pobedi palanački duh. Mrzovoljna, skeptična, sumnjičava društva ne postižu velike ciljeve. Moramo da menjamo mentalitet, da na stvari gledamo sa pozitivne strane, da ne krivimo čitav svet za loše stvari koje nam se dešavaju, da budemo odlučni da radimo i angažovani da rešavamo najvažnije društvene probleme. Za sprovođenje velikih promena i učešća naroda u njima potrebna je osim poverenja u vladu i snažnog političkog liderstva i velika ideja. Utisak je da je ideja o članstvu Srbije u EU konačno pobedila u Srbiji, odnosno da je došlo njeno vreme. Ako je tako, tada je naša zemlja na pravom putu jer „ništa nije moćnije od ideje čije je vreme nastupilo“, kako je pisao francuski književnik Viktor Igo.

U tome leži odgovor na pitanje zašto je najjača stranka vladajuće koalicije, posle samo godinu dana na vlasti u situaciji u kojoj uživa podršku oko 40 odsto građana i nema političku konkurenciju, odlučila da pokrene rekonstrukciju Vlade umesto da traži vanredne izbore. Takvom odlukom lider naprednjaka Vučić je pokazao da je svestan istorijskog trenutka i šanse koju zemlja ima. Kada vidite šansu da građani promene način razmišljanja kao i da društvo umesto mitova izabere progres i razvoj, tada je rekonstrukcija vlasti logično rešenje. To je odgovor na pitanje i zašto Vučić govori o rekonstrukciji ciljeva a ne ministara.

Ako rekonstrukcija bude uspešna i ako administracija pokaže da je spremna da uči iz tuđih i vlastitih grešaka, kao i da je fokusirana na rešavanje problema i ostvarivanje ciljeva, biće to pobeda Srbije. Da bi se u tome uspelo, rekonstrukcija mora da bude i promena mentaliteta, navika i prioriteta koje ima naše društvo. U tome je snaga ove ideje koja će sigurno pobediti, svejedno da li sada, u rekonstrukciji, ili posle novih izbora. A odgovor na pitanje „Kada?“ leži u spremnosti pojedinih manjih partnera u vlasti da prihvate da su promene u društvu važnije od činjenice da li imaju jednog ministra ili preduzeće više ili manje.