Robujemo li ropstvu?

Iako se u „Deklaraciji osam sila“ usvojenoj 8. februara 1815. godine navodi da je trgovina robovima „suprotna principima humanosti i univerzalnog morala“, to nije bilo dovoljno da se ta praksa tada zabrani.

Natan Nun navodi da su od 1400. godine do 1900. godine oko 18 miliona ljudi iz Afrike postali robovi i da bi Afrika nakon ovog perioda imala dvostruko više stanovnika da nije bilo trgovine robljem. Čak ni nakon Prvog svetskog rata to, međutim, nije nateralo države da zabrane svaki oblik ropstva. Umesto toga su u Međunarodnoj konvenciji o zabrani ropstva i trgovine robljem (usvojena 1926. godine) uspostavile dva pravna režima: jednim se zabranjuje trgovina robljem, dok se drugim, ovde je zaista teško ne prepoznati cinizam, obavezuju da „što je pre moguće, potpuno zabrane ropstvo u svim njegovim formama“. Novi strašni primeri robovskog položaja ljudi su zabeleženi u sovjetskim gulazima i u nacističkoj Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata.

Bez obzira na cinizam i veoma sporo prihvatanje ideje da je ropstvo ne samo suprotno principima humanosti već i da treba da bude zabranjeno, nema sumnje da je danas svaki oblik ropstva svugde na svetu zabranjen. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima u članu 4, odmah nakon prava na život, slobodu i bezbednost iz člana 3, pominje zabranu ropstva u svakom obliku. Konačno je 1956. godine doneta i Konvencija koja je zabranu potvrđivala. Zabrana ropstva je čak ušla u odabrano društvo veoma malog broja ius cogens normi međunarodnog prava: „Norma koju je prihvatila čitava međunarodna zajednica država kao normu od koje nije dopušteno nikakvo odstupanje i koja se može zameniti samo novom normom međunarodnog prava istog karaktera“. I uobičajeno konzervativni Međunarodni sud pravde je u svojoj praksi otvoreno priznao postojanje ovih normi. Statut Međunarodnog krivičnog suda u članovima 7 i 8 akte porobljavanje svrstava (pod uslovom da su ispunjeni i drugi elementi za ove zločine) u zločin protiv čovečnosti i ratni zločin.

Ali bez konkretnog delovanja sintagma zabrana ropstva ne znači ništa. Kako upozorava jedna od nevladinih organizacija koja se bavi zabranom ropstva, desetine miliona ljudi u svim krajevima sveta i dalje na silu rade bez ikakve nadoknade. Veliki procenat među njima su deca. Svi oni rade u najgorim mogućim uslovima u rudnicima, javnim kućama, poljoprivrednim dobrima, privatnim domovima. Umiru brzo zbog udisanja otrova, seksualnih bolesti, gladi. Mnogi su prevareni lažnim obećanjima o boljoj budućnosti: dobro plaćenim poslovima ili obrazovanju. Najveći broj robova dolazi iz Afrike i Azije gde je u mnogim državama veoma tanka granica između ropstva i plaćenog rada. Bez obzira na neke pozitivne trendove u svetu i dalje više od milijardu ljudi živi u ekstremnom siromaštvu (manje od 1.25 dolara dnevno). U takvoj situaciji oni postaju laka meta za „robovlasnike“.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija je osnovala Fond za savremene oblike ropstva. Korisnici Fonda su nevladine organizacije iz različitih regiona u svetu koji su najviše pogođeni savremenim oblicima ropstva i neposredne žrtve porobljavanja. U poslednjih 5 godina Fond je prikupio oko 3,3 miliona dolara. Dakle, negde oko 10 centi po čoveku nad kojim se nasilno vrše atributi svojine danas u svetu.

Marti Koskeniemi, jedan od vodećih teoretičara međunarodnog prava danas, s pravom ističe da se čini potpuno neprimerenim govoriti o zločinima poput porobljavanja samo uz pomoć pravne tehnike podvođenja prakse pod određene članove konvencija. Ukoliko nema volje za promenom, međunarodno pravo postaje spomenik. Zabrana ropstva, kao i zabrana mučenja ili zločina genocida i jesu postale ius cogens norme i zato što je u proteklih 200 godina tokom kojih ništa nismo naučili postalo opšteprihvaćeno da su one „suprotne principima humanosti i univerzalnog morala“.

Autor je asistent na međunarodnopravnoj oblasti na Fakultetu političkih nauka u Beogradu