Pošto je režim Muamera Gadafija u ruševinama, a sam Gadafi u bekstvu, vreme je da postavimo pitanje kako je pukovnik opstajao na vlasti tako dugo. Pohlepan za tržištima i novcem, reklo bi se da je Gadafi često bio gluv za navodnu brigu Zapada zbog gaženja osnovnih ljudskih prava u Libiji.
Kada je o Libiji reč, vodeće zapadne zemlje kompromitovale su se decenijama. Na kraju krajeva, Gadafi je 1986. preživeo kazneno bombardovanje svog skrovišta, koje je naredio tadašnji američki predsednik Ronald Regan, samo zahvaljujući činjenici što su ga na napadu upozorili bivši italijanski premijer Betino Kraksi i bivši predsednik malteške vlade Mifsud Bonići.
Kraksi je 1992. bežeći od zatvora u domovini našao egzil u Tunisu, u zagrljaju Zina al-Abidina Ben Alija, još jednog bivšeg arapskog diktatora. Bonići je nastavio da jača veze sa libijskim diktatorom do samog kraja dodeljujući – pazite sad – Gadafijevu nagradu za ljudska prava.
Moralna prljavština takođe je provejavala Gadafijevom međunarodnom „rehabilitacijom“ u godinama uoči Arapskog proleća. Sudeći prema ocenama mnogih analitičara, bivši britanski premijer Toni Bler, jedan od pokretača tog procesa, bio je gotovo od samog početka vođen željom da pravi biznis sa Gadafijevim režimom.
A ulog nije bila samo nafta. Prema izveštaju Asošijeted presa, u kojem je citirana statistika Forin ofisa, Libija je od Velike Britanije kupila „oko 40 miliona funti vrednu vojnu i poluvojnu opremu tokom dvanaest meseci, do 30. septembra 2010“. Na Gadafijevoj šoping listi bili su i „snajperi, oklopna vozila, municija za kontrolu masa i suzavac“. Ova oprema svakako je korišćena u proteklih šest meseci.
U istom izveštaju navedeno je: „Bušova administracija je 2006. odobrila prodaju robe Libiji vrednu tri miliona dolara, a 2007. materijal u vrednosti 5,3 miliona dolara. Libiji je 2008. omogućeno da iz SAD uveze oružje vredno 46 miliona dolara. Prodata roba obuhvatala je gotovo 400 isporuka eksploziva i zapaljivih materijala, 25.000 delova za letelice, 56.000 komponenata za vojnu elektroniku i gotovo 1.000 jedinica za optičko ciljanje i druga sredstva za navođenje.“
Ni Nemačka nije odolela iskušenju. Ekskancelar Gerhard Šreder 2004. je otvorio naftno nalazište nemačke kompanije Winteršal u libijskom Magrebu. Nikola Sarkozi je 2008. odjurio u Libiju da Gadafiju proda nuklearnu tehnologiju.
Italija uvozi 60 odsto svoje nafte i 40 odsto gasa iz Libije, a nedugo pošto je reizabran za premijera 2008. Silvio Berluskoni je obećao da će tokom dve decenije Gadafijevom režimu isplaćivati po 250 miliona evra godišnje uz uslov da Libija prihvati izbeglice iz severne Afrike koje traže politički azil u Italiji.
Nekim čudom Berluskonijevo ime uvek se pojavi kada se govori o lukrativnim transakcijama sa Libijom. U prilog tome ide i činjenica da su Berluskoni i Gadafi u zajedničkom ličnom biznisu od 2009. kada je Lafitrejd, pukovnikova porodična firma, kupila 10 odsto udela u bioskopima Kvinta Komjunikejšns čiji je jedan od vlasnika, sa 22 odsto udela, Berluskonijeva kompanija Fininvest.
Slučaj male Malte, dvestotinak kilometara udaljene od libijske obale, mogao bi biti tek vrh ledenog brega u zamešateljstvu. Malteška vlada nedavno je objavila da je zamrzla sredstva libijske vlade u vrednosti od 377 miliona evra, od kojih je 86 miliona pripadalo Gadafijevoj porodici ili pravnim licima u kojima su Gadafijevi većinski vlasnici.
Gde je sav taj novac završio – samo u malteškim bankama ili je iskorišćen za bilo kakav biznis? Ako jeste, ko su partneri sa Malte? Da li su političari umešani?
Ova pitanja su bitna jer su libijske institucije na Malti nudile „pomoć“ malteškim političarima u zamenu za promovisanje Gadafijevog imidža. Demohrišćanski dnevnik Il-Mument otkrio je krajem avgusta 2010. dokumentaciju CIA prema kojoj je Gadafijev režim direktno finansirao aktivnosti malteške Laburističke partije tokom samita Buš – Gorbačov održanog na ostrvu 1989.
Bivši blagajnik Laburističke partije Džo Samut najčešće je u javnosti pominjan zbog svojih veza sa Gadafijem. Prema pisanju Njujork posta, Samut je od pukovnikovog sina i bivšeg šefa državne bezbednosti Mutasima Gadafija primio nekoliko stotina hiljada dolara. Samut je navodno organizovao žurke za Gadafijeve sinove na kojima su, pored ostalih, kao zabavljači bili Snup Dog, Neli Furtado i Enrike Iglesijas.
A malteški laburisti nisu jedina partija koja je navodno imala veze sa klanom Gadafi. Sadašnji evrokomesar Džon Dali, koji je nekada bio poslanik demohrišćana i ministar u malteškoj vladi, otvoreno je rekao da je u Libiji „uspostavio snažnu mrežu na političkim i izvršnim nivoima“.
Gadafi i njegova porodica godinama su se razbacivali novcem širom Evrope, kupovali uticaj i ćutanje evropskih vlada u zamenu za kršenje ljudskih prava. Treba se nadati da će Međunarodni krivični sud jednog dana kazniti Gadafija, njegovu porodicu i njihove mezimce. Ali se isto tako treba nadati da će nova libijska vlada razotkriti veze zapadnih političara i Gadafijevog režima. Do tada svoj stav prema svemu u najmanju ruku može dati sud javnosti.
Autor je bivši generalni sekretar Evropske zelene partije i član italijanskog parlamenta
Copyright: Project Syndicate, 2011. www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u SrbijiPratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
