Sprečiti marginalizaciju Srba

Jednostavno rečeno, novonastala koalicija DPK-DSK, kojoj je podršku dalo više od 50 odsto albanskih glasača, nema ni potrebe niti prevelike volje da srpske političke predstavnike pozove na učešće u predstojećem deljenju kosovskog vladajućeg „kolača.“ Da li će to Srbe na KiM ostaviti „gladne“ uticaja na kosovske institucije?

Neće, ukoliko na vreme budemo pronašli odgovor na marginalizaciju koja nam preti od albanske većine. Kako se postaviti prema novonastaloj, decidno etnički-čistoj albanskoj većini? Činjenica je da i nije neka novina imati kosovsku političku realnost podeljenu po etničkoj liniji. Naime, kosovsko-albanski lideri se svojim političkim porukama oduvek obraćaju samo svom albanskom glasaču. Stvaranje ove nove etničko-albanske koalicije, bez značajnog učešća Srba, da joj daju privid multietničnosti i inkluzivnosti, tu realnost i formalno otkriva. To nas, stoga, inspiriše da se prisetimo svog etniciteta i da se ne bavimo previše unutaralbanskom kalkulatorikom. Mišljenja sam da je redefinisanje kosovske političke scene po etničkom principu šansa za politički „restart“ srpske zajednice. Nakon godina tokom kojih su usamljeni, ili manje usamljeni srpski političkih činioci svojim učešćem legitimisali brojne nedobronamerne odluke centralnih institucija, srpska politika na KiM se konačno vraća svojoj zajednici.

Još važnije, neki srpski predstavnici se, redovno kompromitovani i korumpirani učešćem u centralnim institucijama, konačno vraćaju svojoj prirodnoj zoni delovanja – lokalnom nivou. Na početku naše posleratne borbe za opstanak na KiM, setićete se, najviše smo insistirali na efikasnoj decentralizaciji i samoupravi za našu brojčano oslabljenu, ali istrajnu srpsku zajednicu. Danas je vreme da se vratimo upravo tim originalnim vrednostima naše borbe. Naizgled značajno učešće Srba u centralnim institucijama KiM tokom poslednjih godina dovelo je do velike kompromitacije političkih ciljeva naše zajednice. Sadašnja situacija, koja Srbe ostavlja ispred „vrata“ velikih centralnih grupisanja, stavlja nas u nezavidan položaj, ali nam i daje priliku za akciju. Novonastali manjak političkog „prelivanja“ između dve dominantne zajednice na Kosovu nas obavezuje da se što hitnije okrenemo formiranju našeg jedinog preostalog vida delovanja na Kosovu – zajednice srpskih opština (ZSO). Vreme je da se okrenemo sebi i da se ozbiljno posvetimo ekonomskoj i kulturnoj održivosti naših sunarodnika. Jer, treba reći, naše dosadašnje učešće u centralnim institucijama više je bilo politička diverzija kosovko-albanskog liderstva nego čin efektne zaštite srpskih interesa na KiM.

Legitimno izabrani predstavnici srpske zajednice na KiM se što hitnije moraju sastati i proglasiti Severnu Mitrovicu za centar svoje ZSO. S druge strane, srpske opštine ispod Ibra, koje održavaju članstvo u Asocijaciji kosovskih opština, moraju se povući iz te organizacije i svoje članstvo u istoj zamrznuti. Novonastalo jasno etničko grupisanje kosovsko-albanskih političkih predstavnika mora kao odgovor imati jasno etničko grupisanje srpskih predstavnika na KiM. Jednostavno, takav čin je jedini logičan za zaštitu identiteta i interesa naše zajednice. Štaviše, taj čin će pokazati Prištini da, ma koliko umanjeni drastičnim egzodusom naših sunarodnika, mi još imamo velikog defakto uticaja na Kosovu. Taj realan uticaj na kosovsku stvarnost nam ne mora biti dodeljen kao milostinja u nekakvom unutaralbanskom političkom prestrojavanju: mi tim uticajem komandujemo svojim vekovnim prisustvom i upornim opstankom na svojim ognjištima.

Okretanje Srba ka ZSO predstavlja našu „demonstraciju mišića“ na KiM. Ali, ZSO je i naša jedina preostala opcija za opstanak. U postbriselskom Kosovu, u kome se Srbija obavezala na povlačenje svojih institucija, bez jake ZSO Srbi ostaju bez stabilnog tla pod nogama. Štaviše, bez onih čuvenih srpskih „paralelnih institucija“, koje su na Kosovu od nekih i bile percipirane kao nelegalne, ali nikad i kao ne legitimne, mi moramo sebi obezbediti drugi vid efektnog pritiska na Prištinu i međunarodnu zajednicu. Srpska zajednica je naš jedini preostali „izvor“ političkog legitimiteta za samoorganizaciju i akciju.

Etničko prestrojavanje kosovske političke scene, iako možda nema tu nameru, inspirisaće kompromis između dve zajednice. Taj kompromis će sada biti formiran na zdravijim osnovama: u realnom odmeravanju defakto uticaja srpske i albanske zajednice. Ipak, okretanje lokalnom nivou političkog delovanja ne znači da će Srbi u potpunosti izgubiti uticaj na centralne odluke. Mi ćemo svakako i dalje imati ulogu u izboru predsednika Kosova, revidiranju Ustava i usvajanju zakona o vojsci.

Jedno je ipak sigurno: Srbi se moraju decidno protiviti ideji vojske Kosova. Najnovije vesti, koje govore da je značajan broj članova kosovskih bezbednosnih institucija suspendovan zbog islamističkih simpatija, podsećaju da se Kosovo još bori za svoj sekularni, građanski karakter. Slabost kosovskih institucija je sve vidljivija, a snažna lokalna koruptivna moć uspela je da kompromituje čak i evropske institucije, poput Euleksa. U toj situaciji Srbija se treba postaviti kao partner Kosovu i, na primer, ponuditi srpskim opštinama ispod Ibra da edukaciju svog kadra obavljaju ne samo u Draču nego i u centralnoj Srbiji. Srbija kao partner svojoj zajednici na KiM, a potom i svojim albanskim građanima biće faktor regionalne stabilnosti i razlog protiv dalje militarizacije kosovskog društva.

Autorka je u Evropskom pokretu Srba na Kosovu i Metohiji