Sramne optužbe na račun Kinoteke

Mesecima traje debata u javnosti vezana za prodaju Avala filma. Pokrenuo ju je reditelj i narodni poslanik Srđan Dragojević, a priključili su se brojni umetnici i kulturni radnici, ukazujući na probleme koji će nastati prodajom našeg, nekada najvećeg, filmskog studija. Isticali su da u privatni posed prelazi ne samo veliki deo zemljišta, već i dragocen filmski fond koji predstavlja nacionalno kulturno dobro. Među najupornijm kritičarima bio je Radoslav Zelenović, dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke. Obratili su se i svom ministarstvu, ali iz Ministarstva kulture odgovorili su da problem nije u njihovoj nadležnosti. Pomalo čudno kada je reč o filmovima, ali ne i nemoguće, jer je Avala film bio u stečaju, a stečajni postupak nema mnogo veze sa kulturom, osim ako se samo ministarstvo ne zainteresuje, a ono se nije mešalo u svoj posao sve dok Avala film nije prodat.

Na dan prodaje oglasilo se Ministarstvo kulture saopštenjem iz koga se zaključuje da je Jugoslovenska kinoteka (čitaj Zelenović) odgovorna što su filmovi koji čine deo kulturnog nasleđa prodati kao deo stečajne mase. Dakle onaj koji je najupornije i najglasnije upozoravao da se to ne čini optužen je zbog, kako je navedeno, kategorizacije filmskog fonda. A Ministarstvo kulture koje problematika filmskog fonda Avala filma i pored brojnih apela nije doticala skoro godinu dana, nakon njegove prodaje u Kinoteku šalje Komisiju za nadzor. Čak i da je sve što navode u saopštenjima tačno, gde su bili dosad da spreče administrativne propuste, kada su već za njih znali i zašto su čekali dan prodaje da ih obelodane? Zato što je napad najbolja odbrana i što očigledno i ova privatizacija nije u skladu sa svim zakonima koji važe u Srbiji.

Ovoga puta potezi Ministarstva kulture dvostruko su destruktivni. Prvo su dozvolili da se otuđi značajan deo nacionalne kinematografije bez jasnog definisanja autorskih prava i obaveza novog vlasnika, a zatim, kao odgovor što se tome usprotivio, pokušavaju da diskredituju jednog od najvećih posvećenika među kulturnim delatnicima Srbije, pred kraj njegove profesionalne karijere. Ne verujem da ikoga treba podsećati da je Radoslav Zelenović na čelu Jugoslovenske kinoteke preko dvadeset godina i za to vreme, dok su se ministri menjali, on se sa profesionalcima u Kinoteci bavio čuvanjem filmskog blaga, obnavljanjem neuslovnih arhivskih depoa uz pomoć stranih donacija, uspostavljanjem veza sa međunarodnim filmskim i kulturnim institucijama. Borio se sa tajkunima početkom dvehiljaditih da zgrada u Uzun Mirkovoj namenjena Kinoteci ne postane tržni centar i doprineo da nova zgrada Kinoteke postane jedno od najlepših kulturnih zdanja u Evropi. Za svoj rad odlikovan je srpskim i francuskim ordenom za doprinos kulturi. Jednom rečju, Radoslav Zelenović je sebe ugradio u Jugoslovensku kinoteku, koju podjednako kao naše umetnike, stvaraoce i pregaoce valja čuvati i poštovati. Jer šta bi se u kulturnim zdanjima nalazilo, šta bi bilo sačuvano da nije njih. O tome ministar kulture očigledno nije brinuo braneći svoju poziciju. A od njega se to očekivalo, jer kao direktor Beogradske filharmonije zna šta sve treba učiniti kako bi jedna srpska kulturna institucija postala respektabilna u svetu. Verovatno je zato i kao ministar ostao na čelu Beogradske filharmonije.

Kako će se završiti priča o prodaji Avala filma pokazaće vreme. Možda je sadašnji vlasnik, za koga mediji kažu da je bivši taksista, filmski stručnjak, jer nije neuobičajeno da u Srbiji taksiraju diplomirani inženjeri, filozofi, pa i producenti. Možda će se priča završiti promenom urbanističkog plana, kako bi filmski studio postao građevinsko zemljište. A možda će država parama poreskih obveznika uskoro otkupiti kopije filmova. U svakom slučaju vreme je već pokazalo da je Radoslav Zelenović čovek kome dugujemo poštovanje za ono što je uradio čuvajući srpsku filmsku baštinu, čak i kada se ne slažemo sa njegovim mišljenjem. Kakav će biti njegov naslednik saznaćemo uskoro, jer je u toku izbor za novog direktora Kinoteke. Verujem da saopštenja Ministarstva kulture nemaju za cilj da utru put budućem direktoru, jer pogubno bi bilo da od njega počne novo ustrojstvo (čemu smo neretko svedoci u našim institucijama). Ipak je reč o Jugoslovenskoj kinoteci, instituciji sa tradicijom i velikim kredibilitetom u svetu, koja se mora poštovati i čiji se ugled mora čuvati, čak i kada o njoj govori ministar – baš zato što je ministar.

*Autorka je novinarka iz Beograda