Šta bi Njegoš danas radio?

Na naš prilično kratak tekst je reagovao komentarom – protestom – prof. dr Radoslav Ratković pod nazivom „Smeša nacionalizma i misticizma“. Penzionisanom profesoru je gotovo sve zasmetalo: slika Njegoševa, naslov teksta, sadržaj, pa i knjiga, koja je tim tekstom predstavljena. O knjizi se konkretno nije izjašnjavao, njemu je dovoljno da se saglašavamo sa autorom jer, čini se po već ustaljenom intelektualnom običaju, u nas je na snazi stav „knjigu nisam čitao, ali o njoj imam stav…“.

A u suštini knjiga nije nikakva pohvala Njegošu, već na brojnim činjenicama i izvorima zasnovana istorijska analiza, koju bi neki nacionalromatičari mogli da dožive i kao suđenje Njegošu, pa čak i kao antinjegoševsko izdanje. Što ona naravno da nije.

Penzionisanom profesoru je zasmetalo što Njegoša stavljamo u okvir starije nacionalne tradicije – nemanjićke ideje države i naroda, a posle i kosovskog predanja i opredeljenja, kao i što da ga povezujemo sa drugim „zatočnikom vidovdanske ideje“ Vladikom Nikolajem. A sa kim bi trebalo da ga povežemo i u čije društvo da ga stavimo? U prosvetitelje racionaliste ili pak u nacionalromatičare? On očigledno prvo nije bio, a u druge ga mehanički svrstavaju oni koji se bave katedarski kulturom. Uticaj obnove nacionalnih tradicija u Evropi tog doba, pa i ruskog nacionalromantizma je očit, ali Njegoša ne treba svesti na taj kulturni i idejni pravac.

Dokle to nastojanje ide i do kakvog apsurda, kao za primer možemo uzeti tvrdnju jedne naše istoričarke književnosti koja ide ovom logikom: Njegoš je bio romantičar, a romantičari su obožavali pobunu i pisali satanističke stihove, pa je stoga i Njegoš gotovo sigurno bio satanista, ali to nije mogao javno da iskaže jer je eto bio pravoslavni vladika. Šta reći na takvu nebuloznu i zlonamernu logiku, kojom se istina izvrće i pretvara u svoju suprotnost.

No, na stranu denucijantski duh penzionisanog profesora o Njegošu – ono što je bitnije jeste da se kod nas zaista zapatio duh palanke kojoj smeta sve što je veliko, ali i istinski i duboko prožeto tradicijom. Njegoš je primer nacionalnog genija, kao što je to kod Rusa Dostojevski, kod Nemaca Gete, a Engleza Šekspir. On kroz duboko i tragično doživljavanje sudbine svog naroda stvara delo univerzalnog značaja. To znači da je Njegoš istinski Evropljanin, jer je bio duboko i religijski ukorenjen u sopstvenoj nacionalnoj tradiciji. Takve osobe ne podnosi čaršija ili palanka, koja ih prezire ili ih se plaši i želi da ih unizi ili uništi. Palanačka ideologija ih mrzi, jer im ruši stereotip o glupoj i prevaziđenoj tradiciji koja je samo gomila sukoba, sujeverja i šovinizma.

To nas dovodi do pitanja i odgovora šta bi Njegoš danas radio na našem mestu? Iz rečenog sledi da on ne bi bio ni naivni palanački evropejac, ali ni autistični lokalpatriota, on bi bio Njegoš. To znači da bi kroz autentično proživljavanje sopstvenog i nacionalnog iskustva i duge tradicije jasno video i koje su svetinje koje branimo i ko su nam saveznici, a ko protivnici. No, isto tako bi video šta je nužno činiti u nekom vremenu.

Verovatno ga mnogi koji su skloni ideološkim podelama ne bi razumeli, za patriote bi on bio previše širok i previše evropejac, a za evropejce bi bio „smeša nacionalizma i misticizma“. Njegoš je u sebi spajao to nacionalno i univerzalno u jednoj celovitoj sintezi. No, obični ljudi bi bili svesni da je on mudar čovek koga treba slediti da bi preživeli i kao pojedinci i kao narod u vremenu trijumfa postmodernog nihilizma, koji kroz oruđe globalizacije poništava sve posebnosti. Ako želimo da uspemo u bilo čemu, moramo slediti dobro primere velikih predaka, a takav je bio i cetinjski „mistik i nacionalista“, koji je sledio one koji su bili veći od njega u prethodnim mu generacijama i vekovima.