Sve gore duševno zdravlje

Naime, u svim disciplinama koje se bave mentalnim zdravljem opšte je prihvaćeno da ono ne može biti definisano kao puko odsustvo mentalnog poremećaja. S jedne strane, osoba koja nije mentalno zdrava ne mora da bude mentalno poremećena – može, recimo, biti u stanju krize, koje je vremenski ograničeno i prolazno. Nasuprot tome, to što nemate dijagnozu mentalnog poremećaja još ne znači da ste mentalno zdravi. Dok su pluća bez zapaljenja najčešće sasvim zdrava, mentalno zdravlje uključuju i poseban, dodatni zahtev.

Ove razlike nisu tek filozofska rasprava. Ko god je u istoriji verovao da mentalne poremećaje i zdravlje razdvaja neprekinuta „crvena linija“ bio je sklon da osobe s dijagnozom mentalnog poremećaja izoluje iz zajednice i zatvori ih u totalitarne institucije, u „ludnice“ koje se najčešće i ne osvrću na dostojanstvo i prava svojih „pacijenata“. Taj proces je takođe olakšavao onima izvan „ludnica“ da se osećaju bezbedno, neretko i ponosno na to što nisu „ludaci“. Koji to zahtev nečije funkcionisanje mora da zadovolji da bismo tu osobu smatrali mentalno zdravom? Verovatno je na prvom mestu – celoživotna težnja ka unapređenju trenutnog stanja i ostvarenju svih potencijala koje pojedinac može da ima. Mentalno zdrava osoba oseća da su delovi njene ličnosti (različite težnje, osećanja, ambicije, potrebe, frustracije…) uklopljeni u nesavršenu, ali funkcionalnu celinu; ona je istovremeno adaptirani član svoje zajednice, ali i stalno pokušava da je konstruktivno promeni; s entuzijazmom i doživljajem misije obavlja svoj posao, bez obzira na nagradu; subjektivno se, najčešće i povodom najvažnijih životnih pitanja, oseća dobro; sposobna je za otvorenost, toleranciju i kreativnu razmenu s drugim ljudima i svetom uopšte…

Ukoliko pokušamo da iz ove perspektive razmišljamo o mentalnom zdravlju stanovnika Srbije, slika je vrlo sumorna. Veliki broj ljudi koji nemaju nikakvu psihijatrijsku dijagnozu (neki među njima i samo zato što izbegavaju da potraže pomoć) živi sa velikom egzistencijalnom mukom i niti napreduje, niti pomišlja na napredovanje. Pod tim ne treba misliti na okolnosti poput siromaštva; – muka potiče iz uverenja da nema nade, da je aktuelno stanje jedina mogućnost i jedina perspektiva, da je smisao nestao, ako nije oduvek i bio izmišljen i/ili nametnut, da se ništa ne može promeniti i da je svaka inicijativa besmislena… I mnogima koji imaju novca u izobilju, to mnogo ne vredi, pošto novac, sam po sebi, ne može da obezbedi kreativan pristup životu. Nikome ne može biti dobro, dok svima ne bude bolje.

Mada ovo stanje nije klinička depresija, ono mnogima onemogućava da dostignu mentalno zdravlje. Situacija je, kao i uvek, najproblematičnija među mladima. Videvši nas u stanju besperspektivnosti i poraženosti, oni se okreću bilo čemu što smanjuje napetost ili ublažava bol. Oni koriste droge i alkohol, zato što smo mi zaboravili da razgovaramo s njima; oni provode živote na društvenim mrežama, zato što im mi nismo obezbedili besplatne muzičke škole; oni su nasilni u učionicama, zato što nigde ne vide nikoga ko teži idealima i bori se za opšti interes; oni nemaju snove (ili sanjaju samo o bogatstvu), jer vide da smo mi od svojih odustali.

Mentalno zdravlje pojedinca neodvojivo je od mentalnog zdravlja zajednice. Prosečan stanovnik Srbije onoliko je mentalno zdrav koliko zajednica ulaže u mentalno zdravlje – ne samo novca, možda čak ne prevashodno novca, već brige, empatije, entuzijazma, lepote, solidarnosti… U ovom trenutku, to stanje je loše i ne vide se ni obrisi poboljšanja. Zbog toga najviše brine što se ovoj temi posvećuje tako malo pažnje u planiranju budućnosti Srbije. Mentalno zdravlje nije obaveza samo Ministarstva zdravlja (sve i kad bi ono imalo plan reforme psihijatrijskog sistema koji nije usmeren samo na održavanje trenutnog stanja) ili bilo koje pojedinačne institucije. Zajednica u celini mora da nađe snage za preobražaj ili će tragovi mentalnog zdravlja nastaviti da iščezavaju – iz zajednice, iz pojedinaca, iz svakog od nas, iz naše dece…

Autor je klinički psiholog