U Srbiji uspevaju politički poslušnici umesto uspešni preduzetnici

Menadžment je manji problem kada se prethodno reši veći problem – ko investira i iz kojih izvora. Ako stvarno ne postoji privatni interes za neku fabriku ili delatnost, a od krucijalnog je značaja za društvo, potpuno je logično da država ne samo da treba nego i mora to da radi. Uzmimo primer PKB, zašto bi on imao toliki značaj da ga država ponovo vrati u svoj posed? Ili zašto je država formirala preduzeće Skijališta Srbije kada je to delatnost kao stvorena za privatna preduzeća i inicijativu? Na taj način država je uvela monopol, pa sa monopolskom pozicijom i nije teško biti efikasan, sam postavljaš pravila i ciljeve i sam ih kontrolišeš i ocenjuješ da li su dobri. A novac je odakle, ko snosi rizik poslovanja, naravno vlasnik, a ko je vlasnik, svakako ne menadžment, već država. Ako stvari krenu po lošem, a krenuće, zašto bi poreski obveznici umesto dobrog obrazovanja, zdravstva, dobrih javnih službi, dobrih penzija – plaćali subvencije, plate i vraćali kredite neefikasnih državnih preduzeća? Uspeh PKB kao ponovo državnog preduzeća je izuzetak koji potvrđuje pravilo da privatni interes efikasnije ostvaruje interes od države.

Država umesto da stvara savremene tržišne mehanizme, pravila i institucije kao povoljan privredni ambijent, hoće da naknadnim preuzimanjem vlasništva supstituiše tržište. Recimo da neka od gradskih službi ne izađe u susret hitnim zahtevima menadžmenta PKB kao što su banalno isključenje struje, vode, zapušenje kanalizacije, odvoženje i uništavanje uginule stoke – šta bi se desilo rukovodiocima tih službi ako ne bi to uradili hitno, s obzirom na to da je to predsednikov i gradski projekat? A šta bi se desilo privatnom vlasniku bez političkih veza u toj istoj situaciji – kada bi mu popravili, da li bi uopšte popravili, koliko bi to koštalo, a naročito trajalo? A inspekcije tek? Dobro je poznat primer kada je poznatom farmeru u okolini Beograda isključena struja u farmi koka-nosilja.

Zato bi besplatan savet bio g. Đilasu da Demokratska stranka, pošto to očigledno nije radila poslednjih 12 godina, svakako kao najvažniji cilj svog ekonomskog programa postavi – izgrađivanje tržišnog sistema vrednosti, mera, mehanizama i institucija koje će omogućiti efikasno poslovanje svih svojinskih oblika društava lica i kapitala.

Šta misli g. Đilas – ko bi imao više izgleda na uspeh u „slobodnoj tržišnoj utakmici“ u dobijanju javnih poslova, sveži eksministar finansija sa novom firmom i očuvanim back up u ministarstvu ili desetogodišnja konsultantska firma? Ko će pre dobiti podsticajna sredstva iz Fonda za razvoj, anonimni vlasnik dobre poslovne ideje ili loš menadžer, istaknuti partijski simpatizer one stranke koja Fond kontroliše? Partijski miljenik koji zastupa stranog proizvođača opreme lošeg kvaliteta ili vlasnik domaće firme sa opremom dobrog kvaliteta, ali simpatizer stranke koja nije na vlasti?

Svakako najvažnija institucija koja treba da poveže ekonomiju i obrazovanje jeste – preduzetništvo. I ovde nastaje krupan problem koji je generisan nemarnim i nekompetentnim ponašanjem dominantno kadrova DS-a, koji su u teoriji i praksi, koja ne postoji nigde u modernom svetu – izjednačili preduzetništvo sa zanatstvom. To je toliko fundamentalno važna stvar i ako se ne zna razlika, onda nije ni čudo što imamo dvanaestogodišnji neuspeh razvoja privrede i društva. Prve katedre za entrepreneurship (preduzetništvo, a ne artizans) u Americi su otvorene na univerzitetima tokom 50-ih godina, u Evropi 20 godina kasnije, a u Srbiji mi ne znamo ni šta je to. Čitava EU se dvadeset godina trudi da konstituiše koherentnu i široko diversifikovanu politiku razvoja preduzetništva ne bi li postali preduzetničko društvo kao Amerika, a mi još uvek preduzetnike tretiramo kao zanatlije. Ako se to ne shvati, i dalje će vam (nam) studenti izlaziti sa stupidnim verovanjem da „znanje nije roba“. Oni to nisu shvatili, jer to nisu shvatili njihovi profesori, a to ne shvataju ni pripadnici političke elite koja je izrasla ne na znanju i veštinama rešavanja problema, već na aferama Bodrum, Index, burazerskoj privatizaciji i korupciji, a gaje pretenzije da kreiraju viziju razvoja Srbije.

Od strateškog značaja za Srbiju je da sve političke elite shvate da je kvalitetno obrazovanje vrhunski strateški cilj i pretpostavka našeg opstanka. Nema ništa preče i važnije od toga da li se siva moždana masa pretvara u amorfnu masu birača i potrošača ili najsavršeniji instrument bića koja imaju izvesnost o svojoj samosvojnosti kao aktivni i misleći subjekti ove zemlje. Jer materijalno siromaštvo je samo prolazna faza ukoliko imate visokoedukovanu i preduzetnički nastrojenu većinu stanovništva kao danas isključivi i najviše vredan resurs. Duhovno i programsko siromaštvo je propast.

Autor je bio podsekretar u Vladi Ante Markovića zadužen za razvoj preduzetništva