Srbija, pristankom da sa 27 zemalja članica Evropske unije podnese zajedničku rezoluciju o Kosovu u Generalnoj skupštini UN, nije kapitulirala, niti se sadržajem tog dokumenta priznaje ili podržava kosovska nezavisnost. Kapitulacija nije, jer ako je ikakve „predaje“ Kosova bilo, desila se pre više od decenije. Nije ni priznala nezavisnost, jer toga u rezoluciji jednostavno nema.
Sada, kad smo videli šta Srbija svojim „da“ nije učinila, okrenimo se onome što jeste. Svi uticajni zapadni mediji plus Glas Rusije saglasni su da je popustila i napravila zaokret. BBC govori o „intenzivnom pritisku“, Gardijan dodaje da je „popustila kako ne bi bila izolovana u Evropi“, Rojters ocenjuje da je Beograd učinio „veliki ustupak“, a Frans pres poentira da je EU „uspela da se nametne“. Za razliku od njih, srpski zvaničnici insistiraju da je reč o kompromisu, maltene o dogovoru ravnopravnih partnera, koji je Beograd od početka želeo. Evropski političari, reklo bi se, ne žele da im protivureče.
Od predloga rezolucije, koju je Srbija pod još nerasvetljenim okolnostima podnela 28. jula, nije ostalo bukvalno ništa. Odustalo se od sva tri ključna principa, zarad čijeg usvajanja su u prethodnih mesec i po planetu uzduž i popreko obigravali specijalni izaslanici predsednika Republike, ministar spoljnih poslova kampovao u sedištu UN, a iz Beograda na stotine adresa upućivane molbe za podršku. Protivljenje jednostranoj secesiji, dijalog o svim otvorenim pitanjima i nastavak rasprave u UN zamenjeni su pozdravljanjem „spremnosti EU da olakša proces dijaloga između strana“, zarad „mira, stabilnosti i bezbednosti u regionu“. Uz nešto ironije, reklo bi se da je frazu napisao kakav briselski birokrata.
Jasno je da zajednička rezolucija Srbija – EU nije nikakav kompromis, već da je Beograd pristao da minimum oko kojeg se 27 članica Unije, uz asistenciju Ketrin Ešton, moglo složiti i prihvati kao svoj stav. Svi navodni evropski ustupci zapravo su popuštanje Madridu, Bukureštu i Nikoziji, a ne Beogradu. Tekst kakav je sada usaglašen, ni u zarezu se ne bi razlikovao da se o njemu dogovorilo pre mesec dana.
Između dva zla, odustajanja od principa i sukoba s najmoćnijim zemljama Zapada, državni vrh Srbije odabrao je ono manje. Ako želimo u EU, ako to jeste centralni prioritet ove zemlje i ovog društva, načinjen je jedini mogući izbor. Ali, zašto je Srbija sebe uopšte u tu situaciju dovela, da udari u zid, da ispadne neozbiljna i pred (dosadašnjim) saveznicima po pitanju Kosova i pred domaćom javnošću, pitanje je koje će vlast želeti da se što pre zaboravi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
