Ujedi i žalost

A trebalo je samo u miru obeležiti zločin u kojem je, pre 70 godina, ubijeno više od hiljadu građana Novog Sada, čiji je jedini greh bio to što nisu iste vere i nacije kao njihovi krvnici. Mađarske okupacione vlasti su od 21. do 23. januara 1942. ubijale čitave porodice, a njihova tela bacale pod led na obali Dunava. Trebalo je dostojanstveno odati im poštu. Umesto toga, nevine žrtve i svirepi zločin su ostali u drugom planu, u senci takmičenja ko polaže veće pravo na žalost.

U danima koji su prethodili pomenu žrtvama naizmenično su iz kabineta gradonačelnika Novog Sada, predsednika Skupštine grada i Eparhije bačke stizala sve oštrija saopštenja. Sadržaj ovih pisanija nije vredan pomena – tu se uglavnom raspravljalo o tome ko jeste a ko nije došao na sastanak, ko je i kako bio pozvan, a ko je gledao utakmicu između Arsenala i Mančester Junajteda. Gradonačelnik, nedovoljno oporavljen od sveže izgubljenih bitaka u lokalnom parlamentu, predsednik Skupštine grada u pauzi između pisanja pisama ministru policije i vladika Irinej, uvek spreman za sitne kavge – našli su se u istom kolu – gledajući se ispod oka i čvrsto rešeni da pobednik bude onaj ko najduže ostane na nogama.

Besmisleno je sada tražiti ko je prvi počeo i čiji se začini jače osete u toj paprenoj čorbi, jer je sigurno da su sve strane koristile (nedozvoljenu) tucanu papriku. Besmisleno je ocenjivati i ko je pobednik. U kuvanju ove smutljavine gubitnici smo svi. Ostali smo zarobljeni u društvu koje ne zna da komunicira, nego samo da ujeda. Dogovor oko načina i vremena pomena trebalo je da bude tehničko pitanje da smo se složili oko osnovnih civilizacijskih vrednosti – da je zločin zločin, a da žrtve zaslužuju dostojanstvo.

Ovako, tek sad tražimo da se utvrdi tačan broj žrtava, svako krijući od drugog prebrojava svoje spiskove. I stojimo gde smo bili, tupo zureći u maglovitu prošlost i neveselu budućnost. Ama, baš ništa nismo naučili.