Nadobudni profesor O. A. sa Pravnog fakulteta, na kome sam ja magistrirao deset godina pre njega, počastio me je svakojakim epitetima (Danas 23, 24.10) sve izbegavajući da pomene moje ime. Nije da se ja sad zbog toga nešto žalim.
Jer ako njegovi poslodavci prećute da je vrhovni komandant vojske koja je oslobodila Beograd bio Josip Broz Tito, što on ne bi prećutao moje ime? Ako on, dok ispituje studente, kaže kafe-kuvarici „Meni donesite jednu kafu, a kolegi plast sena“, što meni ne bi rekao da sam slepac i laik? Još sam ja dobro prošao. Zbog toga, a i da bih okončao ovu neravnopravnu raspravu, odlučio sam da odmah priznam sve ono što mi učeni profesor s pravom spočitava.
Pre svega, priznajem da ja nisam vidovit i nisam video one „hiljade Slovenaca, ali i Hrvata i muslimana“ (sa malim „m“) koji su se borili pod komandom Draže Mihailovića, a koje je uspeo da vidi jedino O.A. Takođe, priznajem da nikakvu antifašističku borbu četničkog pokreta nisam video, ali sam zato svojim očima video sledeće:
U leto 1944. majka je povela nas četvoro kod rođaka na selo i u jednom trenutku videsmo da nam iz pravca Kopaonika ide u susret kolona neke vojske. Brzo smo se sakrili u žbunje kraj puta, a moja sestra Spomenka, koja je imala deset godina, dobila je zadatak da utvrdi koja je to vojska. Kad su se malo približili, ona nam sa strahom saopšti: „koljači“. Šta ćeš, čulo dete kako narod Dražine četnike zove koljači pa i ono ponavlja. Video sam, dalje, kako četnici lumpuju u kafani Evropa i pevaju svoju himnu: „Drma mi se, drma mi se šubara i cveće. Ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće“.
Video sam i dokumenta o tome kako su četnici pod komandom Zaharija Ostojića, Pavla Đurišića, Petra Baćovića, Voje Lukačevića i drugih izvršili genocid nad Muslimanima u Sandžaku, a žrtve su većinom bili starci, žene i deca. Video sam i naredbu Dražinog zamenika Zaharija Ostojića u kojoj se kaže: „Ovo likvidiranje-ubijanje ima biti isključivo klanje kamom – koljite jer treba štedeti municiju.“
Video sam da su i Dražini sledbenici Karadžić, Mladić i ostali haški robijaši, uz sasluženje četničkog vojvode Šešelja, izvršili genocid u Srebrenici, Prijedoru, Sarajevu, Foči, Vukovaru, s tim što je sada Sloba poslao dovoljno municije, pa nije trebalo gubiti vreme sa klanjem.
Video sam novinske izveštaje sa suđenja četničkom komandantu Vojislavu Rajčiću Požarevcu pred Okružnim sudom u Zaječaru 1980, koji je svojom rukom zaklao 48 ljudi u Istočnoj Srbiji, što je hladnokrvno priznao i detaljno opisao. Video sam i pročitao sledeći iskaz jednog svedoka na suđenju Draži i ostalim četničkim glavarima: „Savo Bradonja, dželat iz Istočne Bosne, vršio je na najsvirepiji način mučenja. Na sebi je nosio 12 noževa raznih oblika, podešenih prema tome da li su potrebni za vađenje očiju, kidanje ušiju ili nosa, rezanje vena i delova kože, pravljenje petokrake ili raznih figura na telu žrtve. On je izvršio bezbrojna klanja i mučenja. Znao je žrtvi prerezati vene i otkinuti nos pa onda na žrtvu sesti i mučiti je; otkinuti parče tela žrtvi, metati joj u usta i terati je da jede.“
Video sam spomen-sobu u Vraniću kod Beograda gde je četnički Avalski korpus decembra 1943. zaklao 72 meštana, među njima i jedno dete od dve godine i drugo od tri meseca. Video sam u stenografskim beleškama sa suđenja Draži da je on za 40 svojih komandanata (od ukupno 55) priznao da su sarađivali sa okupatorom. Međutim, Dražin komandant Vojislav Lukačević, na suđenju 1945, iznerviran zapitkivanjem ko je sve sarađivao sa okupatorom, jetko je uzvratio: „Ako vam neko od naših komandanata kaže da nije sarađivao, laže! Morali smo sarađivati, to je bila direktiva Vrhovne komande“. Iz istih stenografskih beležaka video sam Dražino priznanje da su u najvećoj ratnoj operaciji na tlu Jugoslavije, poznatoj kao Bitka na Neretvi, zajedno sa Nemcima i Italijanima učestvovali i četnici sa 12 do 15 hiljada ljudi pod komandom Zaharija Ostojića, dok je Draža bio na bezbednom odstojanju.
Toliko o činjenicama. Međutim, priznajem da nisam video te famozne 24 ofanzive u kojima Nemci kao traže Dražu, ali najpre broje do deset dok se on ne sakrije a zatim objave: „Achtung, Achtung! Krećemo“.
Takođe priznajem da imam problem i sa Trumanom i sa De Golom, a pogotovo sa Reganom, koji nije ni znao gde je Jugoslavija. Njihovi stavovi o Draži su čista ideologija i nemaju veze sa istinom. Truman je Dražu odlikovao formalno zbog spašavanja američkih pilota, a stvarno zbog njegove borbe protiv komunizma, što je bila i srž Trumanove doktrine objavljene marta 1947. i u okviru koje su SAD postale utočište za mnoge naciste, četnike i ustaše. De Gol je Dražu odlikovao na osnovu slatkorečivih priča Slobodana Jovanovića, a sam nije imao pojma o tome šta Draža radi. Tu epizodu lepo je objasnio i dokumentovao Predrag Matvejević u tekstu „De Gaulle – Tito – Mihailović, povijest i mit“, Peščanik 17.09.2010. A što se tiče onog šarlatana Regana, za koga su njegovi saradnici govorili da na sednicama kabineta ili drema ili priča anegdote iz glumačkog života, dovoljno je podsetiti na njegovu radio-izjavu iz 1984. da „za pet minuta počinjemo sa bombardovanjem Rusije“, što je moglo da dovede do svetskog rata, ili na njegovo odavanje pošte nacistima na groblju u Bitburgu 1985, pa zaključiti da je za Dražu bolje da ga neko takav ne hvali. Uostalom, Regan i nije bio američki predsednik 8. septembra 1979, kako tvrdi učeni profesor, već je to postao tek 20. januara 1981.
Na kraju, priznajem da imam problem sa takozvanim zakonima o izjednačavanju četnika i partizana i o rehabilitaciji, jer se tim aktima Skupština Srbije vulgarno narugala zdravom razumu i elementarnom moralu. Zakoni po kojima, kako tvrdi O.A., nije bitno činjenično stanje, nije bitno što je Požarevac zaklao 48 ljudi i nije bitno što je Draža bio komandant koljačke vojske, već je bitno da li im je optužnica dostavljena pet ili deset dana pre suđenja, predstavljaju skandal kakav nije viđen u istoriji prava.
Autor je član Predsedništva Saveza antifašista Srbije
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
