Dobro je što ponovo obeležavamo važne događaje iz istorije našeg narodnooslobodilačkog pokreta u Drugom svetskom ratu. U jednom periodu ovo obeležavanje je izostajalo, ne zbog zaborava, već zbog odricanja od svog autentičnog antifašističkog identiteta, koji je odavno ocenjen i prihvaćen kao istorijska pojava u antifašističkoj koaliciji, i u evropskim normama.
Iskreno vraćanje izvornoj antifašističkoj tradiciji podrazumeva da o njoj istorijski mislimo i sudimo onako kako je danas vide vodeće članice antifašističke koalicije, čiji je narodnooslobodilački pokret, a ne neki drugi u Srbiji, bio uvaženi i priznati član. To što je taj pokret imao i revolucionarna svojstva, može biti predmet različitih ocena i ideoloških rezervi, ali se ne sme odbacivati njegova dominantna antifašistička suština kao univerzalna vrednost, koja je, kao takva, istovremeno i trajno nova nacionalna vrednost.
Otuda antifašistički i oslobodilački pokret srpskog naroda, kao integralni deo jugoslovenskog pokreta, koji je dao istorijski doprinos pobedi nad fašizmom, mora ponovo dobiti karakter državne tradicije koja će se svake godine dostojanstveno i prigodno obeležavati. Ovo utoliko pre što se sa fašistoidnim pojavama suočavamo i danas, kako u Evropi, tako i kod nas. Istorijsko iskustvo je već potvrdilo da se ove pojave uvek javljaju zbog odnosa države prema njima, ali i nekritičkog pristupa istorijskim zbivanjima u Srbiji tokom Drugog svetskog rata. Iz tih razloga skandalozno deluju, čak, i upozorenja kako je ovogodišnje obeležavanje oslobođenja Beograda, uveličano vojnom paradom i posetom Vladimira Putina, lišeno četničke simbolike.
Da li već ta upozorenja ne govore šta se to stvarno desilo sa odnosom države prema našoj antifašističkoj prošlosti, ali i sadašnjosti, odnosno, kuda smo to počeli stremiti. Ako smo dosad i bili neiskreni i politički tendenciozni prema pitanju: koji je to autentični antifašistički pokret Srbije u Drugom svetsko ratu koji je doprineo oslobođenju Beograda, pred Putinom se to izvesno ne može krivotvoriti. Moraćemo jasno i trajno reći da su to učinili Crvena armija i jugoslovenski partizanski pokret, ali se i odreći shvatanja da je dobra samo ona istorija koja je korisna za „za našu političku stvar”, a koju smo poslednjih godina pokušavali da ostvarimo promocijom drugog pokreta kao tzv. antifašističkog-četničkog pokreta. Mora se reći da je zvanična politika ohrabrivala diskreditaciju istine o našem antifašističkom pokretu u težnji da i njenom jugoslovenskom karakteru da samo nacionalni smisao, makar se ona zasnivala i na prihvatanju kolaboracije sa okupatorima kao mogućoj osnovi antifašizma u Drugom svetskom ratu. Odnos prema prošlosti i njenom karakteru ne sme se zasnivati na političkoj ljubavi, već na istini i istorijskim vrednostima, koje su vrednije ukoliko su univerzalnije.
Da li se grandioznom paradom, koja je sigurno motivisana i drugim razlozima, može trajno povratiti istina o našem antifašističkom pokretu i njegovim stvarnim nosiocima, ostaje da se vidi, ali je bitno da tu istinu više ne devastiramo u ime trenutnih političkih, ideoloških i drugih interesa, i da joj i u obrazovnom sistemu damo autentični karakter.
U pitanju je potreba da se podstakne i podrži kritičko suočavanje sa našom bližom prošlošću i da se neguju njene univerzalne vrednosti.
Autor je profesor novosadskog univerziteta, a tekst je napisan za tribinu LDP povodom 70. godišnjice oslobađanja Beograda
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
