Međunarodni institut za bezbednost juče je po peti put dodelio nagradu za evroatlantsku ličnost godine u Srbiji. Ove godine dobitnik nagrade je Vuk Drašković. Šteta je što se nagrada dodeljuje za ličnost godine, jer Vuk Drašković, izvan svake sumnje, zaslužuje nagradu za evroatlantsku ličnost prethodne dve decenije. Tu nagradu će Vuku dodeliti istorija, ako je bude.
Jučerašnja svečanost je bila dobra prilika da se zapitamo odakle smo davne 1989. godine, kada je cela Evropa bila u previranju, krenuli, gde smo danas stigli i kada i gde smo zabasali na istorijsku stranputicu po kojoj bauljamo već 23 godine bez nade da uskoro ugledamo svetlost dana. Politička i lična sudbina Vuka Draškovića predstavljaju ogledalo u kome se jasno može videti dubina propasti u koju ovaj narod, sa sve dronjcima koji su ostali od države, juri vrtoglavom brzinom. Od kada se pojavio na javnoj sceni kao pisac, a kasnije i kao političar Vuk Drašković je bio izložen salvama uvreda, podmetanja, laži i kleveta. U nekoliko navrata je pokušana i njegova fizička likvidacija, nekoliko njegovih najbližih saradnika i prijatelja su ubijeni, a stotine onih koji su se zalagali za vrednosti koje je promovisao Vuk Drašković su zatvarani, prebijani i izbacivani sa posla. Sa koliko su ga samo strasti mrzeli oni za čija se prava borio i ukazivao proročki precizno na sve katastrofalne posledice koje ih čekaju ako se ne odstupi od pogubne politike koja je vođena. Kada su se Vukova predviđanja ostvarivala, umesto otrežnjenja i promene političkog kursa, mržnja prema Vuku postajala je još jača.
Vuk Drašković se od stupanja na političku scenu zalagao za evroatlantsku budućnost Srbije, koja predstavlja prekid sa kontinuitetom komunističke vladavine i vraćanju izvornim principima na kojima je stvarana moderna srpska država. Danas više nego ikada treba napomenuti da su Karađorđevi ustanici sa „Jevropom“ na usnama krenuli u borbu protiv otomanskog ropstva, da je evropeizacija Srbije bila mera njenog uspeha, da su srpske državne institucije građene po ugledu na moderne države ondašnje Evrope, da je Srbija u dva svetska rata bila u savezu sa najmoćnijim državama Evrope i SAD. Šta nam se desilo da jedini u Evropi kukamo za Berlinskim zidom i SSSR-om?
Kao mlad student, početkom devedesetih, bio sam uveren da će proevropska ideja u Srbiji veoma lako odneti pobedu, jer je utemeljena na tradiciji srpske državnosti i jer je promoviše tada najpopularniji srpski pisac, čiji su romani uzburkali dotadašnju društvenu žabokrečinu, Vuk Drašković. Bio sam siguran da nova i jaka Srbija, koju je promovisao Vuk kao neprikosnoveni lider opozicije u kojoj je bilo mnogo uglednih ljudi, može biti garant očuvanja Jugoslavije, na novim principima. Verovao sam da je moguće da se Jugoslavija dekonstruiše bez rata, bio sam siguran da će, ako do toga dođe, Srbija prva ući u NATO i Evropsku zajednicu, jer tamo ima svoje tradicionalne saveznike. Da starije podsetim a mlađima ukažem na, za njih neverovatnu činjenicu, da smo se tada sa severa Marakane rugali navijačima Dinama jer je u Beogradu bio otvoren Mc Donalds, koga tada u Zagrebu nije bilo! Kako nam se desilo da isti Mek, kojim smo prkosili Hrvatima kao dokazom da smo za njih metropola, danas razbijamo kao simbol neprijatelja, sa kojima smo pobedili u dva svetska rata i ispisali najslavnije stranice naše istorije!
Umesto toga, pobedili su najgori među najgorima, najgluplje i najpogubnije ideje koje su tada postojale među Srbima postale su nacionalni program, koji se menjao od poraza do poraza. Vuk Drašković postao je „izdajnik, narkoman, strani plaćenik“, po kome je svaki moralni i intelektualni pigmej mogao da pljuje do mile volje. One koji su u nekoliko navrata naručili njegovo ubistvo uskoro očekujemo u Srbiji kao ugledne građane koji će ponovo javno zauzeti svoje mesto u vlasti.
Došao je 5. Oktobar, Vuk je ostao izvan DOS-a, tada sam bio veoma ljut na njega što slabi „opozicioni front“. Danas vidim da je još jednom sačuvao svoju dušu.
Slom petooktobarske nade bio je očigledan u odnosu ondašnje vlasti prema evroatlantskim integracijama i prema ubicama sa Ibarske magistrale. Ulazak Srbije u NATO i EU, pored očiglednih ekonomskih, političkih i bezbednosnih koristi značio bi i definitivni povratak Srbije sebi, bez mogućnost da strateški put Srbije poremeti bilo koji politikant. Prethodne vlasti su vodile kampanju protiv NATO, uz istovremeno naglašavanje svog „evropejstva“. Još jednom napominjem da nije moguće ući u EU uz neprijateljstvo prema NATO! Ne može vam Nemačka, Italija, Britanija i Holandija biti strateški partner u EU i neko od koga očekujete pomoć, a da ih istovremeno smatrate NATO zlikovcima! To pali u vašim dogovorima o formiranju vlade, ali je u ozbiljnoj politici pogubno. Vuk je to odavno govorio, zato ga i mrze!
Evroatlantska Srbija podrazumeva da lopovi i ubice budu u zatvoru, da nema monopola, da se ljudi plate za svoj rad, da država poštuje prava svojih građana, da postoje ekonomske i sve druge slobode, da se ne možete obogatiti preko noći… Evroatlantske vrednosti podrazumevaju sistem koji onemogućava da se ovo zlo proglasi za ugledne građane i zauzme visoke položaje u državi, koji i sami postaju predmet sprdnje. Danas kada Srbija ponovo tone u devedesete, kada je jasno da nema dovoljno snage da se napravi odlučan korak napred, koji bi podrazumevala aplikacija za NATO, potreban nam je više nego jedan Vuk.
Srećna Ti nagrada Vuče Draškoviću!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
