Održavanje iluzije o sopstvenom značaju

U procesu raspada Jugoslavije Srbija se rukovodila okolnostima, pre svega u cilju zadržavanja što je moguće većeg dela bivše Jugoslavije. U tome nije uspela, ali je izgubila 25 godina istrajavajući na Miloševićevom projektu. Ujedno, celokupna nacionalna energija bila je kondezovana na ideji velike Srbije čije su posledice pogubne za Srbiju. Ne samo da se nova elita nije distancirala od te politike, već se reciklira ista ideja sa uverenjem da će se geostrateške okolnosti promeniti u korist Srbije.

Nedavna prošlost koja je velika prepreka za normalizaciju odnosa sa regionom, kao i dilema – gde pripada, značajno su odredili i ponašanje zemlje kad je reč o međunarodnoj politici. O tome najbolje svedoči činjenica da nema nijednog značajnijeg dokumenta o spoljnoj politici zemlje o kome je raspravljao parlament. Srbija se ponaša ad hoc i uglavnom sa jakom emocijom poniženosti i poraženosti, uz istovremeno neprihvatanje realnosti. Polovična odluka o neutralnosti bila je doneta povodom Kosova u jednoj specifičnoj situaciji, koja je u međuvremenu prevaziđena. Neophodan je multidimenzionalni pristup u definisanju strategije koja bi se temeljila na novom geostrateškom položaju Srbije i u tom smislu odredila njene spoljnopolitičke prioritete. Srbija još uvek održava iluziju o sopstvenom značaju koji se oslanja na politiku Jugoslavije, odnosno njenu nesvrstanu poziciju (Vuk Jeremić je posebno koristio to u svojoj diplomatskoj akciji za nepriznavanje Kosova).

*Deklarativna orijentacija

Srbija je nakon 5. oktobra 2000. godine deklarativno usvojila proevropsku orijentaciju; to je proces koji je tek nakon 15 godina doveo Srbiju do otvaranja pregovora o članstvu. Usporavanju je značajno doprinela opstrukcija konzervativnog dela srbijanskog establišmenta i većine nacionalnih institucija. Mnogi to kvalifikuju kao prorusku orijentaciju Srbije. Naime, to je u suštini sukob modernog i antimodernog, realnog i mitskog. Ukratko, Evropa veruje u normativni pristup zasnovan na verovanju u univerzalne vrednosti, dok Rusija (i ostale nedemokratske države) teži obnavljanju svoje snage i legitimnosti u međunarodnom sistemu (uglavnom zasnovanom na nafti). Miloševićev „memorandumski“ projekat je računao na rusku podršku bez koje ne bi bilo ratne avanture. Raspad SSSR je neutralisao uticaj Rusije sve do dolaska Putina koji reinkarnira ruske strateške ciljeve i interese na Balkanu.

Osim toga, Srbija još nije zaokružena moderna država i neće biti sve dok se ne odrekne Kosova, Bosne i Crne Gore – odnosno ne prihvati granice u kojima je međunarodno priznata. Tek tada biće moguć sklad između unutrašnje i spoljne politike. Da bi istinski postala moderna evropska država, Srbija takođe mora da napusti koncept etničke države koji na unutrašnjem planu održava tenzije između većine i manjine i vodi podelama po etničkim linijama.

Osećaj poniženja i poraza pojačan je siromaštvom i izolacijom, te doprinosi osećanju istorijskog propadanja kojima se kontinuirano hrani. Nespremnost za distanciranje od Miloševićeve politike i za realno sagledavanje položaja Srbije, sve više učvršćuje svest o ulozi žrtve srpskog naroda. Traganje za identitetom i neuspeh u društvenoj i ekonomskoj integraciji doprinosi radikalizaciji i verovanju u teorije zavera (na primer, povratak Šešelja služi Zapadu da destabilizuje Vučića i njegovu vladu). Bez valjane ekonomske moći Srbija ne može biti važan faktor u regionu i šire međunarodnom planu.

Nespremnost za reforme, a time i ekonomska stagnacija podstiču nerealna očekivanja u pogledu obnove ekonomije, poput projekata kao što su Južni tok, Beograd na vodi, kineske i arapske investicije, razvoj poljoprivrede, bankarskog sistema i turističkih resursa. U svakoj kritičnoj situaciji pokreće se nacionalno pitanje (Kosovo, ili bilo šta drugo) koje iznova homogenizuje naciju na pretnji od ugroženosti i seje iluziju da će promena geopolitičke stvarnosti (misli se pre svega na Rusiju i njen povratak kao vodeće svetske sile) dovesti do povratka Kosova i ujedinjenje svih srpskih zemalja.

Srbija mora izvući lekcije iz poraza poslednjih ratova i na tom iskustvu planirati svoju strategiju koja će počivati na realnosti, kako šire međunarodne konjukture, tako i regionalne. To treba da bude osnova za preispitivanje i definisanje njenog položaja. Osnovne odrednice spoljne politike treba da budu EU, region, bezbednost i NATO, Rusija i SAD, i posebno međunarodne organizacije poput UN, Saveta Evrope…

Regionalna strategija

Odnosi Srbije prema regionu su pre svega definisani aspiracijama Srbije na teritorije koje su danas priznate kao nezavisne države. Srbija smatra da je poražena samo u Hrvatskoj, a ostale ishode smatra privremenim. Stoga je prevazilaženje prošlosti ključ za normalizaciju odnosa u regionu. Bez toga Srbija neće uspeti da obezbedi ulogu na koju pretenduje. Pravilno postavljeni regionalni odnosi nose i najveći potencijal ne samo za regionalni razvoj, već regionu daje šansu za značajniju ulogu na međunarodnoj sceni.

Regionalni odnosi su na veoma niskom nivou, posebno od kada je na vlast došla aktuelna koalicija (2012). Brojne neprimerne izjave predsednika Nikolića izazvale su reakcije u regionu, međusobne tužbe Hrvatska i Srbije pred Međunarodnim sudom pravde podigle su tenzije za vreme tog procesa. Uprkos Dejtonskom i Briselskom sporazumu Srbija još nije uverila ni region ni međunarodnu zajednicu da se lišila nekadašnjih aspiracija. Dejtonski sporazum, odnosno njegovo (ne)sprovođenje, do kraja su legitimisali etničko čišćenje u Bosni. Na toj premisi Srbija, odnosno Republika Srpska, pokušava da ostvari svoju punu državnost. Zbog toga su odnosi sa Bosnom posebno osetljivi, jer su oni strateški prioritet srpske države koja je iznad aktuelne vlasti ili bilo koje druge.

Činjenica da svi relevantni političari (Nikolić, Vučić i Dačić) osporavaju nezavisnost Kosova, odnosno tvrde da nikada neće priznati Kosovo, samo pojačavaju sumnje u stvarnu orijentaciju Srbije. Postoje osnovane sumnje da Srbija nije izabrala svoj put i da je njena namera da zadrži neutralnost koja bi joj omogućila politiku „i EU i Rusija“. Predsednik Tomislav Nikolić najavljuje novu platformu za rešavanje kosovskog problema. Jedan od razloga je svakako njegovo traženje značajnije uloge na političkoj sceni, ali je sigurno tu i podrška Rusije.

Odnosi sa Rusijom

Posle raspada Jugoslavije Srbija se odlučila da vodi politiku blisku Rusiji. Ruski predsednik je najpopularniji strani državnik u Srbiji. U javnom mnjenju gradi se njegov imidž najčvršćeg branioca „srpskih nacionalnih interesa“ na međunarodnoj sceni (pogotovo kad je reč o Kosovu). Njegova popularnost u Srbiji bazira se na tome da je Rusiju „podigao na noge“, vratio joj međunarodni ugled i upravlja njome „čvrstom rukom“. Tradicionalnu percepciju o bliskosti sa velikim istočnim „bratom“ vešto koristi konzervativna, uticajna srpska elita u izgradnji mita o mestu Srbije na „istoku“ umesto u Evropskoj uniji.

Odustajanje od „Južnog toka“ je uzdrmalo srpske političare koji su mnogo polagali u mogućnost da budu ključni faktor u distribuciji ruskog gasa. To je znatno narušilo sliku o ruskoj pomoći Srbiji koja se medijski stalno preuveličava. Rusija očigledno koristi Srbiju za svoje strateške ciljeve bez imalo milosti i uzimanja u obzir realnih interesa Srbije. Ona pokušava da se infiltrira ne samo u energetski sektor, već i da se nametne kao važan akter i u drugim sferama. Znato je povećala svoje prisustvo u regionu kroz soft power, posebno u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Osim toga je i značajan finansijer svih desničarskih organizacija koje osporavaju euroatlantske integracije i zalažu se za ujedinjenje srpskih zemalja. Dolaskom naprednjaka na vlast aktivirala se i u vojnoj sferi (uz ostalo i regionalni Centar u Nišu), što se posebno odrazilo na usporavanje reforme u Vojsci Srbije.

Rusija u svojoj balkanskoj strategiji na Srbiju gleda kao na deo svog globalnog uticaja. Zbog toga je Srbija pod stalnim nadzorom Zapada i stalno pokušava da se predstavi kao zemlja koja posreduje između Istoka i Zapada.

Odnosi sa Zapadom

Srbija se deklarativno opredelila za članstvo u EU i u tom smislu je napravila neke korake koji to potvrđuju. Među najvažnijim je, svakako, potpisivanje Briselskog sporazuma. Njegova implementacija ide sporo i uz velika oklevanja.

Odnose sa EU definiše dokument „Pregovarački okvir EU i Srbije“. Jedan od glavnih kriterija jeste normalizacija odnosa sa Kosovom i regionalna saradnja. Za sada Srbija veoma sporo napreduje u procesu sprovođenja Briselskog sporazuma. Jedan od razloga su bili i izbori na Kosovu i nakon toga prolongirano pregovaranje oko sastava nove vlade. Međutim, Srbija je neaktivna u mnogim oblastima za koje nije bila neophodna albanska saradnja, poput formiranja zajednice srpskih opština. Otpor tome je svakako i neprihvatanje takvog statusa Srba na Kosovu.

Saradnja sa SAD je najrelevantnija u vojnoj oblasti koja se realizuje u okviru NATO Partnerstva za mir. To je ujedno i američki prioritet, proizašao iz rivalstva između međunarodnih ekonomskopolitičkih polja uticaja. Balkan u tom pogledu ima važno mesto, imajući u vidu i značaj južnog krila NATO, koje podrazumeva i uticaj na Bliski istok. Intervencija u Bosni i na Kosovu bila je rukovođena, između ostalog, i tim interesima.

Srbija svoju bezbednost treba da definiše u okviru regiona, pa stoga i u okviru NATO, jer je celo njeno okruženje već u NATO, ili je na putu da to postane. Osim toga za postkonfliktni region, NATO može imati (već je i ima) ulogu stabilizatora i garanta za međunarodno priznate granice koje još nisu prihvaćene od nekih regionalnih aktera.

Evroatlantski okvir za Balkan po prvi put stavlja region pod jedan krov, što je dugoročno gledano garancija za njegovu stabilnost i razvoj.

Od pojedinačnih velikih zemalja Srbija svakako mora imati u vidu značaj i međunarodnu težinu Nemačke, koja je inače najveći investitor u Srbiji, ali i donator bespovratne finansijske pomoći. Nemačka je imala ključnu ulogu u vršenju pritiska na Srbiju da počne dijalog sa Kosovom i shodno tome potpiše Briselski sporazum. Nemačka, koja ima sve važniju ulogu i na svetskoj sceni, imaće isti takav uticaj i na rešavanje bosanskog pitanja. Nemačka kao poražena zemlja nakon Drugog svetskog rata, sada jedna od najuspešnijih demokratskih zemalja, ima poseban moralni kredibilitet da posreduje u svim važnim situacijama na Balkanu.

Turska je novi-stari faktor u regionu i šire. Jedan od tri najvažnija spoljnopolitička prioriteta Turske je Balkan (pored Bliskog istoka i Kavkaza), može se reći i jedan od najvažnijih. U toj orijentaciji njen glavni oslonac su Bošnjaci i Albanci sa ciljem da se obnovi otomansko kulturno nasleđe i očuva identitet tih etničkih zajednica.

Upravo je otomansko kulturno nasleđe tokom ratova devedesetih bilo značajno uništeno. To je i bio jedan od ciljeva rata – eliminacija islama i osmanskog identiteta u regionu, što je srpska ratna propaganda jasno definisala i u Bosni i na Kosovu tvrdnjom o opasnosti od navodnog islamskog fundamentalizma.

Bilateralni odnosi sa Turskom zahtevaju veoma pažljivo promišljanje. Najpre, Srbija mora prevazići negativne stereotipe o islamu, otomanskoj imperiji i savremenoj Turskoj. Stabilnost i razvoj Balkana će u velikoj meri u budućnosti zavisiti i od Turske. Stoga Ministarstvo inostranih poslova, parlament, Savet za nacionalnu bezbednost, Generalštab, instituti i razne analitičke ustanove treba bez predrasuda da priđu tom zadatku. Srbija ima potencijal da postane važan partner Turske na Balkanu (pored Bosne, Kosova i Albanije) i pomogne uključivanju balkanskog islama u evroatlantske integracije.

O predsedavanju OEBS-u