Postoje li nezavisne institucije? (2)

Ako valjana argumentacija za izrečene optužbe izostane, pada ugled onoga koji tom prilikom šikanira, neosnovano blati nekoga. Ako, međutim, stoje jasno obrazložene primedbe, nepobitno utvrđene nepravilnosti u radu i propusti contra legem – ruši se projektovani normativni nivo kritikovanih predstavnika nezavisne institucije. S tim u vezi, principijelno, odgovornost guvernera Narodne banke, regulatornih javnih agencija, Zaštitnika građana i Poverenika je pravno-politička – pred Parlamentom koji ih je i izabrao, i krivičnopravna i građanskopravna (za naknadu štete) – pred nadležnim sudom.

6. Nezavisne institucije su vazda između prava i politike. Suverenost naroda, pa tako i parlamenta i organa koji iz njega izrastaju, i pravna nezavisnost institucija morali bi da budu korelativni. Princip „ja sam te izabrao, samo meni odgovaraš, ja ću da te smenim kad hoću, kad ja ocenim da nisi radio u mom interesu, jer navodno ja sam volja naroda izražena na izborima“ – nespojiv je i sa demokratijom i sa nezavisnošću. Suverenost ne znači zadiranje u nezavisne institucije: Ako je neko na vrhu neke političke lestvice, određenu letvicu, predviđenu pravnu barijeru moći ne sme obarati, niti je sme preskakati! Znači da je i taj organ dužan da bospogovorno sluša pravo, da mu se potčini. Vladavina institucija – a ne razobručenih pojedinaca – znači legalnu i legitimnu vlast u okvirima prava i postupanje po pravu, vlast i delanje oplemenjeno znanjem i odgovornošću.

Zboriti o nezavisnim institucijama između prava i politike podrazumeva da pravo u punom smislu doista postoji. No, u postojećem pravu Srbije ima sijaset praznina, nedoslednosti pa i protivurečnosti, anahronosti i autoritarnih solucija, nezanemarivih tragova, čak prostora neslobode – a i te kako ima i nepravdi, pa čak i neprava. Ovdašnje važeće pravo umnogome nije prâvo pravo, nije uspravno, još manje besprekorno. Stoga ostaje da se ponašamo po Andrićevom receptu neprekidnog i predanog ispravljanja krivih Drina, svesni da ih nikada sve, a ni do kraja nećemo moći ispraviti. Ali, pitanje je da li u razapetoj zemlji, u umnogome ucenjenoj državi od spoljnih faktora, a ujedno sa dobrano autoritarnom vlašću iznutra – mogu uopšte da obitavaju ortodoksne nezavisne institucije. Ipak, s druge strane, pritisci postoje da bismo im se oduprli! Nema nezavisnih institucija bez trpljenja i doslednog amortizovanja višestranih upliva. Na kraju krajeva, rang i količina nezavisnosti institucija u savremenoj Srbiji se direktno izvodi iz lične nepristrasnosti i digniteta lica koja ih predstavljaju i u tom svojstvu javno delaju. Rečju, nezavisnost domaćih institucija ne postoji sama za sebe – ona je hipotetički subjektivna a ne objektivna. Ako je ponešto i ima, onda je mahom direktno i isključivo izvedena iz ličnih kvaliteta, nepristrasnosti i digniteta onih koji ih predstavljaju i u tom svojstvu javno činodejstvuju. I to nije dobro, jer negira sam pojam i suštinu nezavisne institucije. Elem, ovdašnja institucionalna fotelja je varljiva, nepouzdana, prilagodljiva profilu ličnosti – a ne obrnuto, tj. da se svaki javni funkcioner ravna prema prirodi svog nezavisnog službenog uporišta, što bi morao da bude notorni kogentni javni standard. Pritom, većinsko javno mnjenje nikako ili slabo razume položaj, ulogu i značaj nezavisnih institucija, a politički moćnici baš zato žele da im – i tim mnjenjem i takvim institucijama – gazduju. Isto tako, kod čelnih poslenika nezavisnih institucija česta je samocenzura, nedostatak odlučnosti i smelosti, pa i znanja i umešnosti da iskoriste pravni kapacitet odnosnog nezavisnog tela, da svoju nadležnost ispune u potpunosti.

7. Zasad u Srbiji opstaju samo malobrojne stvarno nezavisne ličnosti na institucionalnim položajima. A svojevrsno podvižništvo je biti nezavisan sudija u materijalno slabom, nereformisanom i nelustriranom sudstvu, biti nezavisni javni funkcioner u više partijsko-policijskoj nego pravnoj državi. Važna je snažna i neprekidna edukacija, i stroga, dosledna i visoka profesionalizacija, duboka svest o značaju civilizacijski shvaćenog demokratskog javnog interesa, čiji je prvorazredni blok bogati korpus savremenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Koliko institucija obeležava čoveka i daje mu značaj toliko i određeni ljudi, u rangu javnih delatnika, uzdižu ili pak devalviraju institucije. A odlučujuće je da svojom imenom, biografijom, radom i rezultatima pružaju potvrdu očekivanom i zadatom institucionalnom identitetu i integritetu. Da se susretnu i amalgamišu objektivni i subjektivni sloj nezavisne institucije.

„Kroz glavu mi je prošlo da krivci za pometnju u savremenom šugavom svetu jesu svi oni mnogobrojni ljudi koji uvek žele još jednu priliku“ (Toni Parsons, Čovek i dete).

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu