Čovek koji je voleo film

Slike, zvuci, brojna dokumentacija oživljavaju ovog umetnika nestalog pre trideset godina. A Fransoa Trifo čuvao je sve – fotografije ljudi koje je voleo, komadiće papira sa usputnim beleškama, prepisku, delove svojih scenarija… Želeo je da sačuva sve sitnice koje su činile njegov život. Ova izložba bazirana na svim tim sitnicama, arhivi, fotografijama, filmskim intervjuima, istovremeno je i traganje za Trifoovim omiljenim temama kojima se iz filma u film uporno bavio: odrastanje, detinjstvo, odnosi između muškarca i žene, Amerika, sentimentalno vaspitanje, kult smrti i prvenstvo umetnosti u životu. Linija izložbe podeljena je na osam poglavlja oko kojih su dve teme esencijalne – detinjstvo i ljubavna strast. Izložba je divna i nostalgična, sa Trifoom na sceni – bez njega.

Zašto se uvek i iznova vraćamo Trifou i njegovom delu? Zato što je ostavio „400 udaraca“, najvažniji film o detinjstvu. Dirljivu i emotivnu priču o odrastanju koja i danas predstavlja uzor. Ovaj autobiografski debi (nesrećni, neželjeni i izgubljeni dečak Antoan Duanel Trifoov je alter ego) osvaja Zlatnu palmu 1959. u Kanu.

Zato što kod njega nalazimo nežnost i kulturu, uvek. Trifo nikad ne vara, oličenje je vernosti bilo da govorimo o njegovim fiks-idejama (svilene ženske čarape, ogledala, Balzak i traganje za apsolutnim…), njegovim refrenima, njegovim ženama…

Film po Hičkoku

Zato što je među prvima (kao kritičar francuskog Novog talasa) ukazao na činjenicu da Hičkokovi filmovi, osim zabavljačke funkcije, imaju i umetničku vrednost i proglašava ga vrhunskim autorom otkrivajući njegovu originalnost i sadržajnost. Zapamćen je kao veliki pedagog i pisac više knjiga, među kojima je najznačajnija knjiga razgovora „Film po Hičkoku“.

Direktor Francuske kinoteke i komesar ove izložbe, Serž Tubiana pisac je Trifoove biografije (zajedno sa Antoanom de Bakom) i odličan je poznavalac lika i dela poznatog sineaste. Vezu sa Kinotekom Trifo je započeo vrlo mlad. Višestruka povezanost sa ovom institucijom u duhu je vremena i podrazumeva topao, živ i afektivan odnos, tako da na sastanku, svakih 10 godina, proslavljaju Trifoov 21 film a ne njegove 52 godine. Jedna nit sećanja koja se poštuje i ne propušta.

Vizija Novog talasa

Za postojbinu filma vezana je (još) jedna revolucija i to „filmska revolucija“. U pitanju je Novi talas, pokret 50-ih godina 20. veka. Bio je šokantan i francuskom filmu je doneo nove i dotad neviđene stvari. Predstavlja pobunu protiv dotadašnje tradicije francuskog filma, protiv adaptacija književnih dela i komercijalnih filmova. Izlazi se na ulicu, dvorište, u kafanu… Kjučna je bila „politika autora“, odnosno uverenje da je režiser autor filma i da njegovo delo nosi prepoznatljiv autorski znak. Trifo je primenio autorsku teoriju koja naglašava centralnu ulogu reditelja u procesu pravljenja filma. Filmove Novog talasa karakterišu provokativne teme, kritika malograđanštine, elementi fantazije, misterija, izražena seksualnost. Ovu „novotalasnu“ grupu čini nekoliko kritičara okupljenih u časopisu Cahier du Cinéma/Filmske sveske: Fransoa Trifo, Žan-Lik Godar, Klod Šabrol, Erik Romer i Žak Rivet. Kritičari su postali režiseri-autori i stvorili su reprezentativna dela Novog talasa i francuskog filma uopšte (Reneov „Hirošimo, ljubavi moja“, Godarov „Do poslednjeg daha“, za koji su Trifo i Šabrol napisali scenario). Uticaji Novog talasa prisutni su i danas u filmovima koje obično svrstavaju u „nezavisne“. Trifoov duhovni otac i utemeljivač Novog talasa bio je Andre Bazen. Postavlja osnove teorije filma, piše značajne filmske eseje i pomaže Trifou u teškim životnim momentima, kad je na granici delikvencije, nakon angažmana u vojsci i dezertiranja. Andre Bazen umro je na samom početku snimanja „400 udaraca“ i Trifo mu ovaj film posvećuje. Susret Bazen – Trifo lepa je i istinita životna priča kako jedan susret može izmeniti nečiji život. Ostvarenje „400 udaraca“ je i prvi film u kome igra četrnaestogodišnji Žan-Pjer Leo, koji će postati Trifoov kultni glumac nastavljajući da igra lik Antoana Duanela, u trilogiji filmova koje svrstava u sentimentalno vaspitanje – „Ukradeni poljupci“, „Bračno gnezdo“, „Dve Engleskinje i Kontinent“ i „Ljubav u bekstvu“. Napomenimo da je igrao i u nekoliko svojih filmova („Zelena soba“, „Divlje dete“ i „Američka noć“, za koji dobija Oskara za najbolji strani film 1974), ali nikad nije ozbiljno shvaćen kao glumac. Spomenimo još i film „Čovek koji je voleo žene“ sa Šarlom Denerom, idealnim Trifoovim dvojnikom, „Pucajte na pijanistu“ sa Šarlom Aznavurom i „Farenhajt 451“ iz 1966, po slavnoj knjizi Reja Bredberija…

Književnost na filmu

„Kinoteka mu duguje ovu izložbu“, kaže predsednik te institucije Kosta Gavras. I zaista, u zgradi bivšeg Američkog centra, koja je 2005. pretvorena u Kinoteku i koju je projektovao arhitekta Frank Geri (Muzej Gugenhajm u Bilbau, Fondacija Luj Viton u Parizu), na petom spratu, na prostoru od 600 kvadrata posetioci otkrivaju izložbu čiji je izazov, zapravo, pokušaj da se priđe što je moguće bliže ličnom svetu sineaste gde je pisanje jedna od najvažnijih stvari. Predstavljena hronološki otkriva put nekoga ko je proveo život u režiranju i pisanju. Na početku su jedna poluotvorena vrata sa starom đačkom torbom od izbledele kože, odmah iza, u uglu. Predmet koji simboliše nesigurno detinjstvo jednog dečaka bez korena i repera, koji vreme provodi falsifikujući opravdanja za izostanke u školi. To vreme provodi gledajući filmove u mračnim salama. I čitajući. Malo dalje su druga vrata koja se ne mogu otvoriti ali kroz koja je Trifo redovno prolazio. Reč je o kancelariji producentske kuće „Les Films du Carrosse“, koju je osnovao 1957. Naziv kuće je omaž Žanu Renoaru i njegovom poslednjem, umetničkom testamentu „Carrosse d’or“ iz 1952. godine (Zlatna kočija). Biro je potpuno rekonstituisan za ovu priliku i izolovan staklenim zidom. Slede kritičarski počeci i članci za Filmske sveske i reviju Umetnost i spektakl, živa i strastvena prepiska sa „braćom po oružju“ (Roselini, Godar, Hičkok), a sve kroz dve glavne teme: detinjstvo („400 udaraca“, „Divlje dete“, „Nevaljalci“) i ljubavna strast („Žena iz susedstva“, „Žil i Džim“, „Brzo nedelja!“, „Poslednji metro“, „Priča o Adeli H“, „Sirena Misisipija“), što govori o svoj zahtevnosti i doslednosti jednog dela koje ne stari.

Interesantne su i Trifoove „američke godine“ i razgovori sa Hičkokom koji su već postali kultni, kao i sa Stivenom Spilbergom i kako je došlo do saradnje na filmu „Bliski susreti treće vrste“ (Trifo u filmu igra lik francuskog naučnika). Predivna crvena haljina u pretposlednjoj sali, koju je nosila Katrin Denev u filmu „Poslednji metro“, za fetišiste. Izložba se završava projekcijom triptiha sastavljenog od tri „kratka metra“ koje je realizovala Aksel Ropert. Pet glumaca i sedam mladih glumica daju svoje lucidne odgovore na pitanje „Kako biti „trifoista“ u 2014?. Nacionalni pedagoški, pak, projekat – „Svakome svoj Trifo“, omogućava da 13 škola, koleža i liceja širom Francuske, otkriju Trifoa, uz učešće glumaca, kritičara i bliskih režiserovih saradnika.

Obeležena brojnim odlomcima iz filmova i intervjuima, postavka predstavlja i crteže, fotografije, objekte, knjige, scenarija i kostime koji su uzeti velikim delom iz kolekcija Kinoteke. Fransoa Trifo i prijatelji iz Novog talasa imali su istorijsku i vrlo jaku vezu sa tom Kinotekom koju je stvorio Anri Langloa i u kojoj se njihova ljubav prema filmu samo uvećavala. Ta veza je produžena preko Trifoove porodice koja je Kinoteci, osim ličnih stvari, pozajmila i kopije i arhive Trifoove producentske kuće „Les Films du Carrosse“. Čitava pariska jesen i malo zime, inače, u znaku je Trifoa (objavljen je komplet filmova na DVD, restaurirana verzija „Poslednjeg metroa“, pripremljen je specijalan omaž na francusko-nemačkoj TV Arte itd).

Čovek koji je tajno zavoleo pokretne slike i knjige (njegovi filmovi to znaju), taj samouki „enfant terrible“ čije delo pomaže odrastanju, nije ostao samo nostalgična čežnja jedne generacije, jer je priča koju nudi uvek na pola puta između intimnog i romanesknog i, jer je istinita.

Trifo o sebi

Pravim filmove da bih ostvario svoje snove iz mladosti, da bi mi bilo bolje, i ako je moguće, da drugima bude bolje.

Da li sam bio dobar kritičar? Ne znam, ali je izvesno da sam uvek bio na strani izviždanih protiv onih koji zvižde, i da je moje zadovoljstvo često počinjalo tamo gde se zaustavljalo zadovoljstvo mojih kolega.

Hoću da moji filmovi ostave utisak da su snimani na 40 celzijusovih, u groznici.

Najzad, šta me čini srećnim na filmu, to je ono što mi daje najbolje moguće radno vreme.

Raditi sa decom jedno je strasno iskušenje. Mnogo je teže nego sa odraslima, ali donosi više iznenađenja jer kad jedna scena uspe (…), ona je šest puta bolja od scenarija.

Žorž Deleru postao je moj omiljeni filmski muzičar, zbog toga što je najveći ljubitelj filma među muzičarima. Vrlo je teško za jednog muzičara da pravi muziku za film, zato što mu pokažemo film kad je u jednoj fazi, montaži gde dužine nisu prave(…) Zovemo muzičara u momentu kad smo i mi sami obeshrabreni. Računamo mnogo na njega. I sve vreme kažemo u šali za montažu: „Srediće se to sa muzikom“. Ukratko, čekamo muzičara kao što se čeka spasilac.