Džejms Bond među vampirima

Prelazite tako s programa na program u neko mrtvo televizijsko vreme, na primer nekog četvrtka predveče, tipkajući beznadežno dugmad na daljinskom upravljaču, kadli iznenada nabasate na scenu s Džimom Hekmanom. U pet banki da ćete zastati i odgledati film do kraja, iako ste se uključili negde na sredini. Na koncu, postoje glumci koji su iza sebe posejali brdo celuloidnih promašaja ali vas i pored toga njihovo ime na špici nagoni da pogledate bar frtalj filma. Upravo ovoj grupi filmskih radnika pripada nedavno preminuli, Kristofer Li – glumac, muzičar, pisac…

Rođen je daleke 1922. u Londonu kao Kristofer Frenk Karandini Li. U narodu je najpoznatiji kao Drakula, manje kao Saruman iz „Gospodara prstenova“, dok je ponajmanje znan kao hevi interpretator metal muzike. Pod stare dane snimio je par hevi-metal albuma, a bavio se i pisanjem. Alis Kuper rekao je za Lija: „Čovek je zaista roker!“ Ipak, ostaće upamćen ne kao holivudski Dostojevski ili kao hibridni produkt Džonija Keša i Eksela Rouza, već kao transilvanijski grof koji siše krv ubavim momama. Pretežno je snimao za Hamer studio koji je 50-ih, 60-ih i 70-ih godina prošlog veka štancovao gotik horore kao što je kod nas osamdesetih Union film štancovao samoupravne komedije iz serijala „Lude godine“. Tako je u jednom trenutku, bar što se Kristofera Lija tiče, kod filmskog gledališta etablirana neka vrsta mentalnog efekta – čujete reč „Drakula“ i odmah pomislite na Kristofera Lija. Jer kao što Džon Vejn teško ide bez kaubojskog šešira i kolta, a Bata Živojinović bez petokrake zvezde i šmajsera, tako je i Kristofer Li teško zamisliv bez tamnog plašta i vampirskih očnjaka. Taj će ga imidž pratiti do kraja karijere, kao što je uostalom pratio i karijeru Bele Lugošija – drugog velikog interpretatora Drakulinih nestašluka.

Međutim, dok je Lugoši (Mađar iz Rumunije) zadržao sirovu rustičnost vampira iz istočnoevropskog lagera, dotle je rođeni Englez Li podario Drakuli par nijansi viktorijanske uglađenosti. Upravo onaj X-faktor koji je nedostajao Lugošiju čiji je Drakula, i pored briljantinom zalizane kose i mrkog fraka, delovao pomalo socijalno. Kao da je netom doleteo iz Bukurešta s koferom u ruci i neutoljivom željom da na Zapadu rinta na crno. S druge strane, aristokratsko elegantni Li delovao je kao prirodna mešavina Džejma Bonda i grofa Drakule. Gotovo kao vampirski agent u službi njenog veličanstva koji u slobodno vreme obljubljuje nevine snaše po anglosaksonskim šorovima. Nažalost nije odmakao dalje od Bondovog arhineprijatelja Fransiska Skaramanga u „Čoveku sa zlatnim pištoljem“.

A kako bi drukčije i mogao izgledati „Hamerov“ Drakula nego kao plejboj – visok, mršav, duguljastog lica i prodornog pogleda. Nešto poput izdužene i omršavele varijante Šona Konerija, samo bez brkova. Kristofer Li je u potpunosti odgovarao mustri. Još kad takav dasa zarije očnjake u beli vratić plejbojeve zečice iz 60-ih, tad filmski horor neminovno prerasta u erotski triler na tragu „Fatalne privlačnosti“.

Ovaj hibridni podžanr pokušao je da vaskrsne, početkom devedesetih, stari holivudski lisac Frensis Ford Kopola u blokbasteru „Drakula“ s Gerijem Oldmanom u naslovnoj ulozi. I delimično je uspeo u tome budući da je Oldman perfektno odigrao transilvanijskog grofa, dodavši mu u vizuelnom pogledu par elemenata kempa. Istina, nije u potpunosti uspeo da promeni mentalnu projekciju generacije filmofila koji su u Drakuli videli Kristofera Lija, ali je zato uspeo nešto drugo – da Drakulu vizuelno približi hevi-metal zvezdi. Sa cilindrom na glavi, dugom kosom do ramena i lenonkama na nosu, Geri je transformisao izvornog Drakulu podarivši mu izgled hevi-metal gitariste.

Nasuprot tome, Kristofer Li, za koga jedan moj drugar iz osnovne i danas veruje da je rođeni brat Brusa Lija, predstavlja totalnu suprotnost Klausu Kinskom, koji je u art hororu Vernera Hercoga „Nosferatu – Fantom noći“ ostvario najjeziviju kreaciju Drakule u istoriji filmske umetnosti. No, dok je Klaus-Vernerov Drakula nalikovao antropomorfnom pacovu, što je verovatno bio Hercogov pokušaj simboličkog povezivanja vampira i kuge, dotle je kreacija Kristofera Lija, potpomognuta komercijalnim vizijama „Hamerovih“ producenata, delovala više nego otmeno. U najmanju ruku kao da grof Drakula nije ni rođen u rumunskom (transilvanijskim vrletima okruženom) Sigišvaru, već na Pikadiliju – u srcu Londona. Ruku na srce, Kristofer Li i jeste rođen u Londonu, tačnije u Belgrejviji, „severo-južno“ od Pekama. Stoga ne treba da čudi što je likom i držanjem u potpunosti odudarao od istorijskog Drakule, kako ga je svojevremeno opisao papski legat Nikolas od Modruže: „nizak, zdepast i snažan, jakog bivolskog vrata, duge plave kose i raširenih nozdrva iznad gustih brkova na uzanom i crvenkastom licu – krupnih zelenih očiju uokvirenih crnim veđama“… Gledano strogo naturalistički, ovakav imidž više bi odgovarao američkom kečeru Halku Hoganu, negoli svim interpretatorima grofa Drakule u dugoj i bogatoj istoriji Holivuda. A poznato je da holivudski Drakula, u odelu i s leptir-mašnom oko vrata, više podseća na kelnera negoli na kečera.

S druge strane, interesantno je da se Kristofer Li na ovim našim prostorima obreo za vreme Drugog svetskog rata, kada je kao britanski obaveštajac (ipak Džejms Bond) vrlo verovatno upoznao Druga Starog. Nije poznato o čemu su razgovarali budući najveći sin naših naroda i narodnosti i budući celuloidni Drakula, ali je u simboličkom smislu zanimljiv njihov vrlo izvesni susret na Visu. Uostalom, zar to (majku ti božju), nije prst sudbine s obzirom na to da su ovi naši prostori tradicionalni rasadnici zla, samim tim i vampirskih legendi. Na primer, Petar Blagojević predstavlja prvi primerak vampira koji je pedantno registrovan od strane austrougarskog službenika Frombalda. Zbilo se to početkom 18. veka u Kisiljevu kod Velike Gradiške, dakle, pre no što je Brem Stoker stvorio Drakulu, dodelivši mu za vjek i vjekov rumunsko državljanstvo. Pera se navodno povampirio, krenuo da maltretira seljane, oni ga zauzvrat proburazili glogovim kolcem a austrougarski notar Frombald sve to lepo zapisao u carske knjige, uključivši i komšijsku kletvu „dabogda te Pera posetio“. Srbija doduše ne bi bila to što jeste da na kraju nije propustila povijesnu šansu za društveni napredak, velikodušno prepustivši Rumunima profit od vampirskog turizma.

Istovremeno, dok je Brem Stoker u Irskoj privodio kraju roman o Drakuli, Milovan Glišić, inače Stokerov vršnjak (zanimljivo, obojica su rođeni 1847), objavljuje pripovetku „Posle devedeset godina“, u kojoj lansira vampira Savu Savanovića iz Zarožja kod Bajine Bašte. Kadijević će 1973. godine, po motivima Glišićeve pripovetke, snimiti „Leptiricu“ – prvi jugoslovenski horor prema kojem „Teksaški masakr motornom testerom“, snimljen godinu dana kasnije, izgleda kao mačji kašalj. Na stranu što vampirski osmeh Radojke (Mirjana Nikolić) pripada samom vrhu najstravičnijih vampirskih kadrova – rame uz rame sa prepoznatljivim kezom Kristofera Lija u krupnom planu.

Stoga je prava šteta što u momentu premijerove turističke kampanje pod radnim nazivom „Letujmo u Srbiji svi osim Siniše Malog“, Turističkoj organizaciji Srbije fali preduzetničkog njuha za komercijalizaciju vampirskog rivalstva između Pere iz Kisiljeva i Save iz Zarožja – koje je bezmalo u rangu čuvenog filmskog rivaliteta između Bele Lugošija i Kristofera Lija. Ali nisu jedino Pera i Sava zaslužni što Srbija može (ali ne želi) da profitira od vampirskog turizma. Naime još je despot Stefan Lazarević, samo drugačijom kombinacijom fatumskih lego-kockica, mogao zauzeti istorijsko mesto Vlada Drakule i na taj način pripomoći razvoj srpskog turizma u dalekoj budućnosti. Elem, u odličnoj studiji Rejmonda Meknelija i Radua Floreskua „U potrazi za Drakulom“ može se pročitati da je početkom 15. veka sveti rimski car Sigismund uveo u Red Zmaja rumunskog kneza Vlada, poljskog kralja Ladislava i srpskog kneza Lazarevića. Red Zmaja je u to vreme funkcionisao kao neka vrsta elitnog srednjovekovnog koledža gde su se u okviru poluredovničke – poluvojničke organizacije „školovali“ ugledni hrišćani za borbu protiv Turaka. Polaznici su na koncu, što je sasvim logično, sticali titulu zmaja.

E sad, to što se Drakula (drakul – zmaj, đavo) preobrazio u transilvanijskog slepog miša s leptir-mašnom a ne u šumadijskog krvopiju sa šajkačom, pripisaćemo, kao i obično, globalnoj holivudskoj zaveri protivu srpskog naroda. I na kraju, zamislite Kristofera Lija u ulozi košarkaški građenog despota Stefana Lazarevića. Kakav bi to blokbaster bio.