Grčku blokadu probio Dip Parpl

Jednostrano proglašena 1983. godine, Turska Republika Severni Kipar (TRNC), koju zvanično priznaje i obilato finansijski i politički pomaže „majka“ Turska, i danas se nalazi pod međunarodnom blokadom i izolacijom.

Retke su zato turističke agencije koje organizuju dolazak u ovu državu, ali nakon 2003. i dogovora dve strane, kiparskih Grka i Turaka, došlo je do „relaksacije“ i otvaranja tri granična prelaza. Tako je danas slobodan prelaz između Nikozije i Lefkoše, kako glavni grad Kipra zovu Grci i Turci. Kiprani obe nacionalnosti mogu da prelaze granicu koja je pod međunarodnim nadzorom i predstavlja ustvari usku ulicu u starom gradu podeljenu metalnom ogradom na čijoj se jednoj strani nalaze zastave Turske i Turske Republike Severni Kipar, a na drugoj Grčke i zvanično međunarodno priznate Republike Kipar. Kiparski Grci tako bez problema mogu da dođu i obiđu sever, kao i obrnuto. Ima i primera zajedničkih poslova, a pojedini kiparski Turci rade na južnom delu ostrva.

Strani turisti koji slete ili doplove na južni, grčki deo, mogu takođe da, uz važeće putne isprave, prošetaju i borave na turskoj strani. Suprotno, međutim, nije moguće. Luke, kao i aerodrom Erdžan na severnom delu ostrva Nikozija smatra ilegalnim. Nijedan strani brod ili avion ne mogu da doplove i slete u Tursku Republiku Severni Kipa, čiji jedini izlaz u svet predstavlja Turska. Strani turisti, kojih u severnom delu ipak ima sve više i pored blokade Nikozije, najčešće stižu preko Istanbula. A da blokada ima „rupa“ pokazuje i činjenica da sa pasošima zemalja EU i SAD možete da sletite na Erdžan, boravite na severu i onda odete i na jug. Ali ako imate pasoše drugih država, to nije moguće.

Republika Kipar Tursku Republiku Severni Kipar smatra nelegalnom tvorevinom nastalom nakon turske okupacije 1974. i zato blokira ovaj deo ostrva, koji smatra delom svoje teritorije. Blokada je opšta, od transporta, ekonomske saradnje sa inostranstvom, članstva u međunarodnim institucijama, do sporta, umetnosti i estrade. Nikozija ipak nije uspela da spreči nastup „Dip parpla“, koji je ovog maja održao besplatan koncert u Turskoj Republici Severni Kipar, što je bio događaj bez presedana. Republika Turska, s druge strane, ne priznaje i blokira Republiku Kipar, pošto smatra da vlada u Nikoziji ne predstavlja celo ostrvo i da je prekršila međunarodni ugovor kojim je ovo ostrvo postalo nezavisno 1960. godine. Turska zato blokira članstvo Kipra u NATO, kiparske brodove i avione i ne dozvoljava im korišćenje svojih luka i vazdušnog prostora. Kao „šlag na torti“, EU, čiji je Kipar član 10 godina, zbog blokade i nepriznavanja Kipra, blokira nastavak pregovora o članstvu sa Turskom. Nije to jedini, ali je jedan od bitnijih razloga dugog turskog čekanja u „čekaonici“ Brisela. Dakle, Kipar blokira Tursku Republiku Severni Kipar, Turska blokira Kipar, EU blokira Tursku. I tako u nedogled. Na prvi pogled zamršeno, a krajnji račun uglavnom plaćaju obični građani s obe strane ostrva, kiparski Grci i Turci.

TRNC je nedavno, 20. jula, obeležila „Dan mira i slobode“, državni praznik ustanovljen povodom intervencije turske vojske 1974. godine. Intervenciji su prethodila dugogodišnja međusobna trvenja, politički i oružani sukobi dve zajednice na Kipru, u kojima je stradalo više hiljada ljudi.

Nakon intervencije dolazi do „dobrovoljnog“ preseljenja stanovništva, Grka na jug, a Turaka na sever. Ostrvo je tako postalo etnički „čisto“, te na severu živi tek 0,5 odsto Grka, a na jugu nešto više od jedan odsto Turaka. Privatna imovina kiparskih Grka na severu čini više od 80 odsto, a oni sa čežnjom i tugom gledaju na svoje kuće, njive, restorane, prodavnice, hotele…Turska imovina na jugu znatno je manja, a TRNC su pripali i po mnogima najlepši gradovi Kipra Famagusta- Gazimagusa (tr) I Kirenia-Girna (tr). Poslednjih godina turski investitori su počeli značajno da ulažu u turizam na severu, te je ovde sve više turista. Većinu od 60 odsto i dalje čine Turci iz Turske, ali ima sve više stranaca, Britanaca, Rusa, Slovaka…

Tursku intervenciju osudili su Kipar i međunarodna zajednica nazivajući je okupacijom, ali ni apeli Vašingtona da se turska vojska povuče nisu imali odjeka. I danas se u TRNC nalazi 30-ak hiljada turskih vojnika. „Dan mira i slobode“ u TRNC je obeležen paradom kojoj su prisustvovali predsednik ove države Derviš Eroglu, ali i Turske Abudulah Gul. Obojica su ponovila zalaganje za političko rešenje i ujedinjenje ostrva i optužili političke predstavnike kiparskih Grka da koče dogovor. Za Turke intervencija 1974. nije okupacija, a većina „običnih“ kiparskih Turaka tvrdi da žele da žive sa kiparskim Grcima, podržavaju stvaranje jedinstvene države, ali plaše se da njihove komšije Grci nisu za to. „Nismo mi nikoga okupirali već samo branili svoju braću i sestre“, tvrdi penzionisani oficir turske vojske koji je učestvovao u intervenciji 1974. godine na koju su Turci i danas ponosni. On je, kao i hiljade Turaka iz Turske ostao na ostrvu i nakon intervencije, oženio se kiparskom Turkinjom, dobio decu i želeo bi da vidi jedinstveni Kipar, na kome bi ostao da živi. „Ja sam za jednu državu, ali Grci neće da žive sa nama“, tvrdi on. „Da nije Turska intervenisala, nas Turaka danas ovde ne bi bilo. Sve bi nas Grci pobili“, ubeđen je 20-godišnji Fatih, koji slabo kontaktira sa kiparskim Grcima, ali bi rado živeo u jedinstvenom Kipru. „Mi Turci smo za to, ali Grci nisu. Oni misle da je ceo Kipar njihov, ali nije. Kipar je i njihov i naš„, ubeđen je Fatih, koji kao i mnogi iz TRNC studira u Turskoj. Mnogi od njih ostanu u Turskoj u kojoj je lakše naći posao nego u malenom TRNC. Kiparski Turci, koji u izolaciji žive decenijama, vrlo rado kontaktiraju sa strancima, koje dočekuju kao najrođenije. „Odakle ste? Iz Sirbistana? Kako je kod vas sada? OK? Nema više rata?“, znatiželjan je Ahmet, vlasnik kafića u Lefkoši. Rođen na jugu, morao je 1974. da se iseli na sever. „Mi Kiprani, Grci i Turci, 500 godina smo živeli zajedno, a sad kao ne možemo! Naravno da možemo i da ćemo se ujediniti kad-tad, ali stranci ne daju“, dodaje Ahmet, koji ima uobičajenu balkansko viđenje spora. „Amerikanci su krivi za sve. CIA, CIA… Oni su rasturili i Jugoslaviju, a krivi su i za Kipar“, siguran je on.

Kiparski Turci smatraju da bi im ujedinjenje donelo ne samo bolji život, već i što je za njih posebno važno, prekid međunarodne blokade i članstvo u EU. Da je ujedinjenje Kipra u interesu obe strane, smatraju i ovdašnji privrednici, okupljeni u Privrednoj komori turskog Kipra. U razgovoru sa grupom stranih novinara, Fikri Toros, predsednik ovog udruženja privrednika, rekao je da bi „od dogovora korist imalo ne samo kiparsko ostrvo već i cela regija Mediterana“. Prema njegovim rečima, iako je grčki deo Kipra zbog međunarodne podrške i članstva u EU u znatno boljem položaju, i oni trpe posledice podele. „Ekonomska kriza je grčki deo značajno pogodila, a ujedinjenje bi im donelo veliku ekonomsku korist. Najpre bi kiparski Grci dobili mogućnost da koriste svoju imovinu u TRNC. Vraćanje imovine ili kompenzacija bi im donela lično veliku korist i novac. Ukidanje turske blokade juga bi takođe omogućilo rast privrede celog ostrva“, dodaje Toros. Pronalazak rezervi prirodnog gasa u tom delu Mediterana, kao i planirano snabdevanje vodom iz Turske, takođe su potencijali koje treba da iskoriste obe strane, veruje Toros.

Sve ipak zavisi od političkog dogovora, a čini se da su pregovori nastavljeni februara ove godine opet zapali u ćorsokak, uz ponovno međusobno optuživanje o tome ko je kriv. U TRNC su jedinstveni u oceni da međunarodna zajednica, posebno EU i SAD, moraju da „pritisnu“ Nikoziju kako bi došlo do dogovora. Da su za jedinstveni Kipar i dogovor, kiparski Turci su pokazali i time što su na referendumu 2004. prihvatili UN plan o ujedinjenju. Kiparski Grci su, međutim, „Ananov“ plan odbili. Kako doći do novog rešenja koje bi prihvatile obe strane i dalje je enigma, a za to vreme kiparski Grci i Turci nastavljaju da žive odvojeno na malom kiparskom ostrvu.

Minimalac 550 evra

Opstanak TRNC obilato, godišnje sa 400 miliona dolara, pomaže Turska, što čini trećinu budžeta severnog Kipra. Pokušavaju da razviju sopstvenu privredu, ali im, zbog međunarodnih sankcija, ne ide lako. Severni Kipar ipak beleži ekonomski rast od više od dva odsto godišnje, a prema podacima tamošnje Privredne komore BDP im je ove godine 15.774 dolara, nezaposlenost oko 10 odsto. Zakonom minimalna plata je 550 evra, a prosečna oko hiljadu. Poredeći sa Srbijom, cifre deluju primamljivo, ali na severnom Kipru cene su dosta visoke zbog velikih poreza. Problem je i to što tek deseti deo svog uvoza pokrivaju izvozom i inflacija od devet odsto. Na pitanje da li se i kako u TRNC živi, „običan“ svet odgovara sa: „preživljava se nekako“, „neko loše, neko dobro“… Jug ostrva je višestruko razvijeniji od severa, ali svetska ekonomska kriza je teže pogodila grčki nego turski deo. Privrednici severnog Kipra zato poručuju: „Ne možemo da budemo zadovoljni, ali snalazimo se i trudimo da nam bude bolje. Pogledajte južni deo. Oni su članovi EU, primali su milijarde pomoći, a ipak su u krizi“.