Kako je Giga postao Moravac

Ona je održana prošle sedmice, 11. marta, moglo bi se reći, simbolično, imajući u vidu da je pre 12 godina, tog istog dana, većina građana verovala i gajila nadu u bolji život. Sutradan, ovom optimizmu je došao kraj. U tom smislu, atmosfera u „Parobrodu“, gde je održan razgovor o najpopularnijoj i najviše puta repriziranoj jugoslovenskoj seriji, dan pre 12. marta 2015. je delovao umirujuće. Izolovani na neko vreme od svega, i publici i govornicima mora da su prijali anestezirajući tonovi melodije špice „Boljeg života“ kojim su uvedeni u priču o ovom fenomenu, koji i dalje traje.

Bjelogrlića je publika, mahom mlađa, već pri ulasku u „Parobrod“ pozdravila stidljivim i, što bi mladi rekli, „rispekt“ aplauzom. Danas, poznati glumac, producent i reditelj, teško da je 6. januara 1987. godine, kada je emitovana prva epizoda «Boljeg života», mogao da pretpostavi da će mu to, između ostalog, doneti lik Bobe, kojeg je igrao u seriji. Sam je rekao da je dugo imao strah prema ovoj poslovnoj ponudi koju je dobio na trećoj godini Akademije. Plašio se da to ne ugrozi njegovu karijeru, da startuje s nečim što ne samo da nije velika umetnost, jer televizija to i nije, nego i s proizvodom koji ni u svojoj kategoriji, kako mu se tada činilo, nema neki naročito visok nivo. Obaška što, kao i većina glumaca nije želeo da zauvek bude etiketiran kao lik iz TV serije. Međutim, po mišljenju mnogih, desilo se da baš taj lik bude najsimpatičniji. Boba, najmlađi sin petočlane disfunkcionalne porodice Popadić. Na ovu karakteristiku skrenula je pažnju Ildiko Erdei, antropološkinja, ukazavši da u ranijim TV reprezentacijama jugoslovenskih porodica to nije bio slučaj, pa je možda i to doprinelo popularnosti „Boljeg života“. Publika je tada mogla lakše da se poistoveti sa akterima serije. Kao nezaobilazno za poređenje nametnulo se i „Pozorište u kući“, koje je prvo u centar stavilo jednu porodicu koja živi u stanu. Vrlo je sličan i odnos između protagonista, bračnog para, primetila je Erdei. „Suprug Rođa je došao iz provincije, s mitskog juga, a žena mu je dete iz građanske porodice. “Novo u 'Boljem životu' jeste da Giga postaje Moravac i dobija nedvosmisleni srpski identitet u simboličko geografskom smislu i imamo njegovu ženu Emiliju s građanskim pedigreom.“ Međutim, razlika spram porekla i kulturnog identiteta u ovoj bračnoj zajednici je znatno oštrije predstavljena nego u “Pozorištu u kući”. Zato Emilija danas gore prolazi kod novih gledalaca. „Recimo, na jednom hrvatskom forumu, gde je 'Bolji život' repriziran 2012. publika je veoma kritična prema njoj, čak je postala glavni negativni lik – oličenje zlice kao u klasičnim stranim TV serijama“, konstatovala je Erdei.

Draganu Bjelogrliću je, kako je ispričao, prijala popularnost koju je stekao zahvaljujući „Boljem životu“. Tada je, kako je ukazao, bio najpopularniji. U šali voli da kaže da je tome doprinelo postojanje svega dva TV kanala u celoj Jugoslaviji. On je podsetio i da se serija prikazivala nedeljom u udarnom terminu, u osam sati uveče, u čitavoj zemlji, da je imala ekipu zaista odličnih glumaca, bila „autentično naš proizvod“. Prema njegovim rečima, «Bolji život» se može posmatrati kao fenomen kroz više različitih aspekata. Između ostalog “on je i poslednja oda srednjoj klasi jednog socijalističkog društva. Danas bi bio veliki problem napraviti jednu takvu seriju. Simpatičnu komediju o porodici koja živi u salonskom stanu gde je majka profesorka a otac pravnik u nekom preduzeću, da imaju troje dece i, jeste da oni jedva sastavljaju kraj s krajem, ali ipak lepo žive”, istakao je Bjelogrlić.

Daško Milinović, radio-voditelj emisije “Uzbudilnik” i, kako je sam sebe opisao, veliki boljiživotolog, objasnio je da je ovaj atribut zaslužio verovatno dugotrajnim izlaganjem toj seriji. „Prvi put sam je video sa sedam godina i mislim da od svih tih mamutskih serija s Radio-televizije Beograd i Radio-televizije Srbije, kod «Boljeg života» je dobro što s njim odrastaš, a koliko se puta reprizira, verovatno ćemo i umreti s njim.“ Naredne Pavićeve pokušaje da napravi nešto slično je prokomentarisao na primeru “Srećnih ljudi”, rekavši da je to “katastrofalna serija, pohvala bedi, negativ 'Boljeg života', izgrađen na njegovim ruševinama gde je porodica gurnuta ispod samog dna. Godina 1993 – sankcije i ‘Srećni ljudi' kao pohvala životarenju. 'Bolji život' je nešto drugo”, istakao je Milinović. Pre svega je odličan za naknadno pametovanje, s vremenske distance kao dokument, posmatran sociološki. Govori o kraju SFRJ, ali ne kroz direktan politički govor. “Prosto se sa ekrana emituje osećanje da se iza brega nešto valja, a onda krajem 90-ih poslednji trzaj života pred smrt – vreme Ante Markovića. Najbolja godina mog detinjstva.“ Prema Milinovićevim rečima, «Bolji život» oslikava niz zanimljivih momenata – od sudara Šumadije i visokih plafona Kopitareve gradine, do drugih pojava svojstvenih poznom socijalizmu. “Recimo, u potrošačkom smislu javljaju se neke odlike evropskog života – stigle su limenke i ti sve to možeš da pratiš kroz 'Bolji život' – kako se ta serija menjala zajedno sa svojim gledaocima. Viki pronalazi muža Dalmatinca, doktora Lukšića, gde se opet jača jugoslovenstvo. I to ide, ide, ali odjednom vidiš da će Boris Dvornik sve teže dolaziti na snimanja jer se i politički promenio. Na ekranu on glumi čiku koji je sav pun ljubavi, ali se primećuje nešto, kao, daj da samo ovo odradim i palim kući.” Takođe, od Eme možemo naučiti kako je izgledala švaleracija u poznom socijalizmu, a ono o čemu je Milinović oduvek želeo da sazna iz prve ruke jeste priča o Bobi u vojsci. Da li je bilo intervencija iz vrha kako će ona biti reprezentovana, jer je očito to bila još jedna injekcija jugoslovenstva u seriji. “Imamo sliku vojske koja je čuvar Jugoslavije, a na kraju, u stvarnosti, upravo je ona ubila zajedničku zemlju. U 'Boljem životu' ti vidiš vojsku onakvu kakva bi ona trebalo da bude”, ukazao je Milinović, a potom od svog omiljenog lika iz serije dobio možda neočekivan odgovor na svoje pitanje – Boba nije hteo u vojsku.

“U to vreme sam bio dosta buntovan, imali smo pozorišnu trupu, igrali 'Klasnog neprijatelja', koji je bio polemičan i angažovan komad. Kad je krenuo poslednji ciklus 'Boljeg života', dobio sam 10 epizoda i video da sam ja u vojsci. Video sam i te scene Hrvat, Slovenac, i tako dalje, i otišao kod čuvenog Mališe Marinkovića rekavši mu da ja ne želim da učestvujem u vojnoj propagandi. To je bio izvestan skandal i praktično na moje insistiranje je priča o vojsci skraćena na manji u odnosu na planirani broj epizoda. Objasnio sam. Pošto igram tog Bobu, urbanog momka, neću ja sad da budem neki lik iz vojske. Međutim, posle mi je bilo jako krivo jer smo se mi tako dobro zezali snimajući te epizode”, ispričao je Dragan Bjelogrlić.

I glumci u vojsci su iz Beograda, zapazio je Milinović, tačnije, njegovi drugovi s klase, pre svih Nikola Kojo. Sve ovo, na neki način, sluti na kraj zajedničke države, raspad sistema u svakom pogledu. «Bolji život» kao da je uživo prenosio stvarnost, vešto izbegavajući direktne političke konotacije. Čak je i poslednja scena «Boljeg života» u tom kontekstu psihološki snažna i, zanimljivo, spakovana na Beogradski aerodrom, gde se Boba zajedno sa svojim ansamblom, pajtosima iz vojske, sprema da otputuje da sviraju, verovatno, negde napolju. U svojoj zemlji to očito više ne mogu. Da sviraju. Na muzičkim instrumentima.

 Luzer

Razgovor o seriji je veoma živo moderirala Jelena Đurović iz AgitPopa, koja je uz pretpostavku da se Milinovićev identifikacioni kod menjao tokom decenija gledanja «Boljeg života» upitala radio-voditelja kako danas sebe vidi. „Nisam valjda stigao do Gige. I dalje mislim da sam Boba, ali sam verovatno luzer“, rekao je on, dodajući da je zanimljivo i kako se «Bolji život» percipira tokom vremena. On se prvo gleda detinje naivno, u šestoj reprizi se, recimo, konstatuje da je serija tipičan treš kemp, da bi se posle nekog vremena zaključilo da su ti fazoni u njoj iskreno smešni, pa se pitaš da nisi možda omatorio kad je tako. Ali, kako je shvatio Milinović – „toga ne treba stideti“.

Snežana Savić – pavićevska fan fatal

Na pitanje koja je po njegovom mišljenju u «Boljem životu» fatalna žena, Milinović je bez oklevanja kazao: „Zna se šta je pavićevska fan fatal – Snežana Savić. Ona je uvek ta neka predstavnica žene iz budućnosti kojoj ne treba muškarac, jer ih ionako proždire. Oko nje se tri direktora kombinata bodu viljuškama. Doduše, ona sama je van konteksta. Ni sam ne znam šta Pavić hoće da kaže – da li je to pravac emancipacija žene koji ona treba da sledi ili je to kritika toga“, zapitao se Milinović.

Mrdajuća špica

S koliko posvećenosti je voditelj «Uzbudilnika» prišao složenosti fenomena «Bolji život» govori i njegov mali esej o tri različite špice ove serije od kojih je svakako „spektakularna“ – ona sa scenom gde su svi Popadići na porodičnoj fotografiji u zamrznutom kadru, a kad ih ponaosob prikazuju u krupnom planu, valjda treba da se mrdaju. Ostalo je nejasno šta je reditelj time hteo da postigne, tek efekat je bio, reklo bi se, pomalo uvrnut. Svi su i dalje ukočeni, ako se ne računa Lidija Vukićević, kojoj se drma šiška, Boris Komnenić je s izrazom u pokušaju, dok se Bjelogrlić jedini pomera. On je, kako je Milinović primetio, najbolje glumio u toj mrdajućoj špici – jedini se, zaista, pomerao.

 Fina reprezentacija

„Svako od dece Popadića pokazuje jedan segment društva u to vreme. Boba kako je to u njegovoj generaciji i šta se dešava između srednje škole i vojske. Njegov povratak odatle gde on sa mnogo vedrine odlučuje da upiše sociologiju, izvlači onu malu na pravi put… Boba mi je tu naj-lik, neki Don Kihot, momak koji želi da ispravi društvo, istakao je Daško Milinović. On je dodao da su Popadići an ženeral bili dobro zamišljeni, s pet glavnih likova, koji mogu da nas odvedu u pet različitih pravaca i na kraju se spoje. „Bili su fina reprezentacija društva u to vreme“, zaključio je ovaj boljiživotolog.