Mit o gradu koji je pola Evropa i pola Azija

Izložba turskih i stranih majstora fotografije, koji su radili u Carigradu sredinom 19. veka, u Beograd je stigla posle Sarajeva, Tirane i Skoplja. Autor izložbe arhitekta, univerzitetski profesor i političar, inače već četiri decenije čest gost Beograda Sinan Genimi u razgovoru za Danas kaže da je fotografije počeo da skuplja 2001. i da je dosad objavio dva albuma – 2006. i 2010. sa fotografijama „rumelijske“ i „anadolske obale“ Bosfora, kako naziva evropsku i azijsku obalu čuvenog moreuza. Trenutno se bavi užim bosforskim lokalitetom – Uskudarom.

Carigrad je bio prestonica tri carstva, nalazi se na dva kontinenta, po broju stanovnika je najveći grad u Turskoj, peti u svetu. Kako ga vidite očima arhitekte?

– Istanbul nije Azija, ona počinje iza reke Eufrat. Mit je da je Istanbul pola Evropa, pola Azija. To je zapadnjački grad – jedan od najznačajnijih u svetu. U vreme kad je nastala većina ovih fotografija, bio je druga najveća luka u svetu. Arhitektura je, naravno, povezana sa ekonomijom. Najveći procvat imala je u 16. veku u periodu Osmanskog carstva kad su podizane veličanstvene građevine – tada je i Carstvo bilo na vrhuncu. To je vreme mimara Sinana. Slično se bilo i u 17. i 18. veku. U 19. veku sagrađene su palate Dolmabahče i Bejlerbej. Posle su došli ratovi i stvaranje Republike. Iz tog perioda nema nekih impozantnih građevina. Zbog ekonomske situacije nije se puno gradilo sve do 1990, kada su doseljenici iz različitih kultura počeli da svojim stilovima stvaraju nešto novo u okolini Istanbula. Nema više tog tradicionalnog stila. Videće se dokle će to dovesti u budućnosti.

Koliko su fotografije važne za kulturu sećanja?

– Važne su da nam pokažu sve ono što možemo da negde pročitamo i iz nekog izvora saznamo, kako bismo stvorili sliku i viziju kako je to zapravo izgledalo. Na ovoj izložbi su prve fotografije slikane u Istanbulu, čim se u svetu pojavila fotografija, znamo njihove autore. Kad je 1890. Kodak napravio prvi aparat, svi su počeli i sami da fotografišu. Na fotografijama u Galeriji Progres zabeležen je svakodnevni život, razne zanatlije, fotografije žena u narodnim nošnjama… Interesantna je fotografija iz 1867. sa dočeka prvog osmanskog sultana Abdulaziza, koji je obišao Evropu – Marsej, Pariz, London, Beč… Fotografije potvrđuju i navode pisanih izvora da je padišah isplovljavao na more sa dva čamca. Ljudi su se tad tome čudili, sad znamo da su to bezbednosne mere. Padišah je imao po 13 veslača u svakom čamcu, veliki vezir je po devet, a ambasadori po pet veslača. To je bilo nepisano pravilo. Francuskom ambasadoru bilo je zabranjeno da koristi čamac sa sedam veslača, koji je napravio za sebe. Tu je i fotomontaža, koju je zabeležio fotograf Paskal Sebah. Nju je koristio i jedan mladi Švajcarac koji je u Istanbulu ostao da živi i ostario. Tu je i prvi feribot na svetu, izgrađen od drveta u Londonu. U Istanbulu je bilo planirano da plovi do Londona i natrag. Škotski kapetan koji je upravljao njim u Istanbul se vratio vozom, rekavši da na taj brod u životu više neće da kroči. Feribot je bio u upotrebi skoro 90 godina i ja sam se njime vozio.

Zbog čega ste rad na ovoj „foto-dokumentaciji“ počeli baš od Bosfora?

– Zato što sam tu rođen i tu sam proveo ceo život – plivao, lovio ribu… Mi sa Bosfora nemamo ništa sa onima iz Istanbula. Grad je tamo gde je gradio mimar Sinan. Na Bosforu toga nema, poslednja velika građevina sagrađena po naređenju jednog sultana je u Ortakoju – Ortakoj džamija. Bosfor je, naravno, ljudima koji dolaze sa strane uvek zanimljiv, jer je čaroban… Kad živite na Bosforu, ispred kuće dnevno vam prolazi 20 čamaca. Za razliku od onih koji su na otvorenom moru i noću gledaju samo mrak, na Bosforu vidimo svetla u noći preko puta na drugoj obali. Onaj ko je tu odrastao sigurno je da nigde na svetu neće pohvaliti ribu, jer ne može da ima ukus kao ova s Bosfora. Kod nas brda direktno izlaze na more, između njih su uvale u kojima su najlepša voda i najbolja riba. Na izložbi je i fotografija sa jednog takvog mesta nadomak obale koju zovete azijskom. Snimljena je u petak, kad počinje odmor i kad su svi čamcima isplovljavali u šetnju. Alkohol je bio zabranjen u kafanama, ali je na ovim čamcima služen uveče, čim padne prvi sumrak. Šifra je bila: „Imate li ajran“, napitak sličan jogurtu. To je bilo u vreme Carstva. Na fotografiji iz vremena Republike vidi se samo jedan čamac i to je to.

Postoji li u Turskoj žal za carskim vremenom?

– Broj stanovnika u Istanbulu iz tog perioda bio je 700 hiljada, a sad je 17 miliona. Među njima je malo ljudi koji su iz Istanbula. To je sad grad megalopolis, a ljudi poreklom iz Istanbula ne vole previše da se eksponiraju – da previše pričaju o sebi i dele to sa drugima, jer je Istanbul kao zoološki vrt, koji je svima na prikazu. Recimo, ljudi rođeni u Istanbulu nikad neće otići na Istiklal džadesi, glavnu ulicu na Bejoglu, koja povezuje Taksim i Galata most, jer tamo prosto ne može ni da se kupuje, ni da se sedne i nešto pojedete. To mesto kao da nam je „oteto“, to više nije naš Istanbul.

Kako je Bosfor od niza grčkih ribarskih, koja su bila poznata i kao vazdušna banja, postao elitni kraj sa letnjikovcima paša i visokih državnih službenika?

– Oni nisu Grci, nego Rumelijci, sebe nazivaju Rumi, a oblast je Rumelija. I pravoslavci koji žive u Istanbulu kažu za sebe da nisu Grci, nego stanovnici Rumelije. To je velika prednost i velika razlika. Sva ta sela na Bosforu imala su i džamije i crkve, a kuće u bile jako lepo ukrašene. Postoji kuća iz 1690. U Istanbulu nema toliko očuvanih kuća iz tog perioda zato što su česti bili požari.

Kako se Carigrad izborio sa demografskom eksplozijom i promenom etničkog sastava – pre Prvog svetskog rata polovinu tih 700 hiljada stanovnika činili su Grci, Jermeni i Rusi, a sad ima 17 miliona među kojima je 3.000 Grka i nešto više Jermena i Jevreja?

– Mogu da kažem kako se kultura življenja menjala. Ja sam iz stare istanbulske porodice. Mi smo tu gde smo živeli imali i džamiju, katoličku i pravoslavnu crkvu, i sinagogu. Na sahrane su dolazili predstavnici svih vera. Naravno oni koji nisu muslimani nisu ulazili u džamiju, ali su išli i na groblje. Kad je moja majka umrla 1988, imam je onima koji nisu klanjali namaz rekao da napuste dvorište džamije u kom su čekali da se molitva završi. Eto kako se sve to promenilo za nešto više od 20 godina i kakve stvari se dešavaju.

Koliko je na takve promene uticao pogrom nad carigradskim Grcima 1955. i da je njihov progon doneo taj „novi duh“?

– Ne, oni su nastavili da žive svoj život. Ali, svet i demografska slika se stalno menjaju. Jedan deo Grka se u tom periodu stvaranja Republike vratio u Grčku, drugi deo je na insistiranje države isto tako vraćen. Ne može se reći da su, kad je Republika ustanovljena 1923, odjednom došli neki potpuno novi ljudi. Tako je svuda u svetu, pa i u Turskoj. Ali, nisu samo hrišćani napuštali Istanbul. Mnoge stare muslimanske istanbulske porodice su otišle u London, Pariz, Marsej ili preselile u neke druge krajeve u Turskoj iz različitih razloga.

Prevod sa turskog: Željana Živković

Problemi pravoslavaca u Turskoj

*Kako gledate na sve češće zahteve da se sadašnji muzeji, a nekadašnje pravoslavne bogomolje, poput crkve Svete Sofije i Studitskog manastira, ponovo koriste kao džamije?

– Ja mnogo ne verujem u te priče i ne vidim da je to potrebno. To se radi iz različitih razloga i pobuda za ostvarivanja nekih ciljeva, pozicija… Možda će neko zaraditi neke poene… S druge strane, država već neko vreme pravoslavnoj zajednici vraća crkve, ali je problem što ona nema ekonomsku snagu da to može da preuzme, povrati i da se stara o njima na odgovarajući način. Grcima je jedno vreme Evropska zajednica pomagala u svemu tome sa ciljem da se ne isele, ostanu i nastave svoj život u Turskoj, ali ni to nije dalo rezultate. Recimo, u Antaliji sam radio na vračanju jedne crkve koju je država vratila u prvobitno stanje. Sad čekamo da se neke finansijske stvari razreše, da vidimo da li ćemo dobiti neku podršku, ali najveći problem je što nema vernika. Bili smo samo mitropolit, vozač i ja.