Od noćne smene u trafici do nagrade World press

Knjiga u kojoj su tekstovi na engleskom a fotografije na srpskom, jeste svojevrsni vizuelni zapis jednog istorijskog perioda, a odlično izabrane i uređene fotografije bukvalno pričaju priču o „prljavoj sezoni“ predizborne Srbije, tranzicione Srbije, „status quo“ Srbije…

Ideja o nastanku Kameradesa javila se 2009. godine tokom masterklasa koji je Dirk-Jan Visser držao u Beogradu, na poziv World press photo organizacije. Nekoliko mladih fotografa, tokom višednevnog druženja, počeli su da razmišljaju o nekoj vrsti udruživanja. Ali Kamerades kolektiv, sa takvim imenom i u takvom obliku, nastao je tek 2012. godine, gde drugo nego u kafani. Sadašnjih šest Kameradesa su oni čija je volja za zajedničkim radom bila najjača. Ili je to možda zato što su češće od ostalih posećivali kafanu Bosna, u kojoj su, te 2012, i formalno postali zajednica.

Na čelu Kameradesa je predsednik Marko Risović. Ta dužnost mu je dodeljena bez njegovog znanja, mada je na vreme obavešten kako bi mogao da počne da ispunjava sve svoje predsedničke obaveze.

– Risović je neko na koga možete da se oslonite. Kada se sastajemo, uvek dolazi na vreme, doduše ne ono vreme na koje su ostali mislili, nego neko njegovo, jer je njegov biološki časovnik usaglašen sa vremenskom zonom Kanarskih ostrva. Tokom sastanaka obavezno pije rakiju kako nas ne bi previše ozbiljno shvatio, a posle sastanka neki lek za smanjenje bolova u želucu koje smo mu izazvali. Student je Ekonomskog fakulteta i nada se da će svoja znanja uspeti da primeni za boljitak kolektiva. Markove fotografije su izuzetno neposredne i emotivne i najčešće nastaju spontano i intuitivno, bez previše planiranja. Odustao je od rada u medijima u kojima retko ima mesta za ozbiljan reportažni rad koji ima dublju društvenu konotaciju – pričaju članovi Kameradesa.

Jedini Kamerades sa formalnim fotografskim obrazovanjem je Nemanja Jovanović. Diplomirao je na odseku za fotografiju Akademije umetnosti u Beogradu. Želja za studiranjem mu je bila toliko jaka, da je šest meseci proveo u Americi radeći kao fizikalac na građevini kako bi skupio dovoljno novca za školarinu. Čak se prijavio za posao spaljivanja pacova bacačem plamena u njujorškom podzemlju, ali su ga odbili kao previše mladog.

– Izuzetno ambiciozan, teško podnosi kada ne može da ostvari ono što je zamislio. Uvek je raspoložen da rizikuje kada je fotografija u pitanju i vrlo rado ulazi u situacije koje izazivaju prekomerno lučenje adrenalina. Nedostatak takvih situacija nadoknađuje neprestanim pričanjem, najčešće neizmerno duhovitim, mada se tu i tamo nosimo mišlju da skupimo pare i pošaljemo ga na neko ratište kako ga neko vreme ne bismo slušali. Fotografije su mu grafički zanimljive i često direktne i brutalne. Voli da fotografiše u kontra-svetlu i kad treba i kad ne treba. Pivo mu pomaže da zaboravi na neuspehe, ali je ponosan na činjenicu da sve češće pije zdrave čajeve. Voli da kuva, pada sa bicikla i ljubitelj je stripova. Na sebi skoro uvek ima neki odevni predmet sa likom iz stripa – kažu sagovornici Danasa.

Nemanja Pančić je tokom školovanja na „Dunav filmu“ razvio specifičan dokumentarni stil inspirisan filmskom umetnošću. Dobitnik je World press photo nagrade, najprestižnijeg priznanja u novinskoj fotografiji. Nije ni slutio da će 2009. godine, dok je radio noćnu smenu u trafici, postići ovakav uspeh.

– Besane noći i beskrajni monolozi sa samim sobom činili su mu se u to vreme kao jedina budućnost. Međutim i danas, tokom naših sastanaka, povremeno iskolači oči i uhvati se za glavu onako iskreno, verovatno u želji da pobegne što dalje od nas, na primer u obližnju trafiku. Pre početka sastanka naručuje veliku čašu hladne vode sa puno leda. To ga valjda nekako anestezira i pripremi na agoniju sastančenja. Kada dođe kući, na ženino pitanje o tome kako nam je prošao sastanak, bez izuzetka odgovara: „Nemam pojma o čemu smo pričali sve to vreme.“ Raduje ga činjenica što mu je ćerka previše mala da bi mu i ona postavljala pitanja na koja on nema odgovor. I pored toga, uspeva da uloži beskrajno mnogo energije u sve što ima veze sa fotografijom i našim kolektivom – kažu članovi Kameradesa.

Milovana Milenkovića bije glas da se retko pojavljuje na sastancima Kameradesa. On u to ne veruje.

– Mi verujemo u to, da za razliku od Risovića, koji dolazi na sastanke u pogrešno vreme, Milovan dolazi na sastanke na pogrešno mesto, tako da je on uvek prisutan, ali mi nismo svesni njegove prisutnosti. On je nekako uvek u drugoj dimenziji, što se objašnjava zakrivljenošću prostora i vremena, mada mi to i dalje pokušavamo da shvatimo. Nije to čudno, jer Milovan radi u dva medija i jednoj organizaciji i studira pejzažnu arhitekturu na Šumarskom fakultetu, redovno vozi bicikl i ide na plivanje. Inače, pored Kameradesa u Srbiji postoji još samo jedan fotografski kolektiv, BelgradeRaw, i sigurno vam neće biti čudno ako vam kažemo da je Milovan član oba – kažu oni.

Kada je Saša Čolić 2004. otišao u vojsku, slobodno vreme je posvetio čitanju i izučavanju fotografske umetnosti i dokumentarne fotografije. Počeo je da radi kao fotograf na brodu 2005. godine, a nakon toga dolazi u Beograd i počinje ispravljanje krive Drine.

– Osim ispravljanja krive Drine, što nije urodilo plodom, počinje da radi u medijima kao fotograf. Posle nekoliko godina medijskog angažovanja shvata da ne želi da bude instrument u rukama vlasnika medija i započinje rad kao slobodni fotograf. U periodima kada nije bilo dovoljno posla, radio je na montiranju prozora kako bi zaradio za život. Ima istančan ironičan stil, što se naročito vidi na njegovim fotografijama, a nešto manje ili uopšte na montiranim prozorima, ogoljujući svoje motive do njihove suštine, kritikujući istovremeno sistem, ali i malog čoveka koji je deo tog sistema ali i uzrok i posledica sistema – kažu članovi Kameradesa.

Još kao mali Marko Rupena se zaljubio u fotografiju jer je njegov otac imao fotoaparat sa blicem na kome je jedna lampica svetlela narandžasto. Izgleda da je ta lampica bila presudna. Kada je apsolvirao na Pravnom fakultetu, Marko je shvatio da se ne seća zašto je uopšte počeo da studira. Otišao je u redakciju jednih dnevnih novina i pitao: „Da li vam treba fotograf?“. I trebao im je.

– Nikada se nije opredelio za jednu oblast fotografije. I posle deset godina rada, zainteresovan je za dokumentarnu fotografiju kao i za fotografisanje prirode i apstrakcije. Često menja i stil fotografisanja u zavisnosti od motiva i raspoloženja. Ne sme da nam pokazuje fotografije oblaka jer bi to bio razlog da ga zavitlavamo narednih godinu dana. Ne veruje previše u teoriju da fotografija može mnogo toga da promeni na globalnom planu, ali veruje da može da nauči ljude da drugačije posmatraju svet. Pošto nema običaj da nameće svoje mišljenje, niko ga ne sluša čak i kad ima šta da kaže, što je retko. Kad vidi da ne može da utiče na ostale u kolektivu, postane indiferentan, što ume da smeta. Jednom je bio toliko nezainteresovan tokom sastanka da je poželeo da ode kući, što je bilo neizvodljivo jer se sastanak održavao kod njega. Marka možete da prepoznate po tome što leti nosi duge rukave i pije vruću vodu i još uvek nismo uspeli da shvatimo da li je to samo da bi bio različit ili ima tu i nekog smisla. Sad znate sve o nama, možete da zamislite kako izgleda sastanak kome prisustvuje svih šest Kameradesa. Risović je na sastanku u pogrešno vreme, Milovan u pravo vreme na pogrešnom mestu, Čolić na drugoj talasnoj dužini od ostalih, Jovanović zagnjurio ćelavu glavu u pivo, Rupena nezainteresovano pije vrelu vodu, a Pančić sve to posmatra iskolačenih očiju držeći se za glavu – pričaju članovi Kameradesa.

Tokom par godina postojanja upoznali su mnoge kolege iz inostranstva i sa nekima uspostavili saradnju. Svi su oduševljeni monografijom, koja na 140 strana „govori više od hiljadu reči“.