Preživljavanje najbeljih

Momci iz kamiona počinju da vade torbe pune vojnih uniformi. „Na mojoj ima par skorenih fleka od krvi“, kaže jedan, izuvajući patike i obuvajući čizme. Odzvanjaju naredbe. Strogost i zastrašivanje odmah počinju. Okruženi pašnjacima i grupicama krava, momci uz stenjanje podižu šatorsku šipku visoku oko četiri metra. U narednih devet dana, taj će veliki šator, podignut pored napuštene farme udaljene oko tri sata vožnje od Johanesburga, biti novi dom tinejdžera uzrasta od 13 do 19 godina.

Deca iz Južnoafričke Republike raspuste često provode po raznim kampovima, u kojima uče da pale vatru, grade kolibe i prate životinjske tragove. Međutim, ovaj kamp za preživljavanje nije takav. Ovde vas uče kako da kao južnoafrički belac preživite u Južnoj Africi.

Svi posetioci ovog kampa su Afrikani, potomci holandskih, nemačkih i francuskih kolonizatora. Oni su deca generacije koja je „rođena slobodna“ i niko od njih nije iskusio aparthejd. „Ne znam šta je aparthejd, ali znam da se pre mnogo godina Nelson Mandela izborio za to da svi imaju jednaka prava“, kaže trinaestogodišnji Jano, najmlađi posetilac kampa.

Činjenica da ovi dečaci pripadaju prvoj generaciji belaca rođenih u novoj Južnoafričkoj Republici čini ih veoma zanimljivom grupom. Na njihovu se generaciju gleda kao na onu koja će Južnoj Africi doneti ujedinjenje i promene. Međutim, profesorka Južnoafričkog univerziteta Elirija Bornman kaže da se pripadnici te generacije češće izjašnjavaju kao Afrikani nego kao Južnoafrikanci. „Kod njih postoji jak afrikanski identitet i grčevito se bore da učvrste svoju poziciju unutar Južnoafričke Republike. Puni su i besa. Svesni su da se razlikuju od ostatka stanovništva, osećaju se nepoželjnima u rođenoj zemlji i traže nekog ko će ih organizovati“, kaže ona.

Mlada, prestrašena lica kreću se od šatora do menze. Ispred njih, osvetljen neonskim svetlom, stoji pedesetsedmogodišnji Franc Joste. Na njegovoj uniformi sijaju se odlikovanja. Joste se borio u staroj aparthejdskoj armiji. Uniforme izrešetane mecima potiču iz istog doba. „Napravićemo muškarce od vas“, govori Joste na afrikansu.

Joste je na čelu Kommandokorpsa, malobrojnog ekstremno desničarskog pokreta. Čelnici ove organizacije tvrde da je njihovu letnju obuku u poslednjih 11 godina prošlo između 1.500 i 1.800 mladih belih Afrikana. Na svojoj internet stranici, osnivači Kommandokorps opisuju kao elitnu organizaciju koja „štiti svoje“ u slučaju napada, što je neophodno budući da „policija i vojska nisu u stanju da blagovremeno reaguju“.

Iako je stopa kriminala u opadanju, Južnoafrikanci žive u neprestanom strahu. Svake godine se u zemlji dogodi 16.000 ubistava i oko 200.000 najrazličitijih napada. Rasprostranjeno nasilje glavni je uzrok tog straha. „Noću uvek zaključavamo vrata“, kaže osamnaestogodišnji Nikolas. „U ovom kampu ću naučiti kako da zaštitim oca, majku, brata i sestru“. Vođa, međutim, ima više ciljeve.

Prvog dana boravka u kampu, momci idu na trčanje u pola pet ujutru – po dva i po kilometra dugom prašnjavom seoskom putu prepunom rupa, sa teškim vojničkim čizmama na nogama. Organizacija namerava da znojem unese disciplinu. Objavljen je rat svakoj vrsti otpora – iscrpljeno telo najlakše je za indoktrinaciju. Šesnaestogodišnji E.C. nalazi se negde u sredini hukćuće kolone. Najmanji je u grupi, iako nije među najmlađima. E.C. još uvek razmišlja kao dete i prilično je uzbuđen što će u kampu moći da koristi pušku za pejntbol. „Hoću da naučim da se branim, a ovo će mi biti korisno i za pejntbol karijeru“, kaže nam uz osmeh od uva do uva.

Osamnaestogodišnjak Rian već ima više samopouzdanja. Na ružičastim obrazima još su vidni tragovi akni. „Hoću da naučim kako da se kamufliram na terenu“, kaže. I on je, izgleda, veoma uzbuđen što će imati priliku da kampuje i igra se vojnika, baš kao u romanima.

Dok razgovaramo o njihovoj zemlji, obojica mi kažu da veruju u južnoafričku „naciju duginih boja“. „Ljudi se, uopšte gledano, prilično dobro slažu“, kaže Rian i zaključuje: „Moramo da se borimo protiv rasizma“. E.C. ima dva crna prijatelja, Tabanga i Cepa, i tvrdi da ne voli rasizam. Ubrzo, međutim, na površinu izbijaju prve protivrečnosti. „Plašim se kada prolazim pored crnaca“, kaže Jano, dok E.C, uprkos tome što ima crne prijatelje, kaže da se nikada ne bi oženio crnkinjom.

Vođa Joste sedi u menzi i preko naočara čita program za sledeći dan. Zidovi menze prekriveni su kičastim slikama bizona, nosoroga i drugih divljih životinja, dok je nameštaj od ratana tapaciran zebrastom tkaninom. Joste je ponosni veteran – borio se duž granica sa Zimbabveom i Mozambikom. Još uvek ga boli ožiljak onoga što naziva izdajom: dok se on borio za belu vlast, njegovi su lideri sklapali mir sa Mandelom. „Posle australijskih Aboridžina, afrički crnci su najzaostaliji i najvarvarskiji pripadnici ljudske vrste“, govori on dečacima.

Malo je belaca koji dele Josteovu želju za povratkom u prošlost – većina njih podržava novu, demokratsku Južnoafričku Republiku. Belci različitog porekla broje 4,6 miliona od ukupno 50 miliona stanovnika Južnoafričke Republike. Mali broj njih se, kao i Jost, i dalje bori za prevlast desnice. „Postoje i druge desničarske frakcije, mada mislim da nijedna nema više od hiljadu aktivnih članova“, kaže profesor Herman Gilome, istoričar koji se posvetio proučavanju afrikanske tradicije. Aparthejd je, po njemu, potekao iz dva izvora: osećanja straha i osećaja superiornosti. U Josteu je lako prepoznati oba. Najviše strahuje od brisanja granica između afrikanskog i drugih identiteta. Strah od gubljenja kulture, jezika i simbola. Zbog toga je Joste na sebe preuzeo zadatak da ove dečake podseća da su različiti od drugih i na osnovu tog saznanja obrazuje nove generacije.

„Ko su moji neprijatelji u Južnoj Africi? Ko pljačka, ubija i siluje?“, grmi Joste, dok kadeti, prekrštenih nogu, sede na podu menze. „Ko su ti stvorovi?“, pita i odmah odgovara: „Crnci“. Nastavlja govoreći dečacima da je crnačka moždana kora 120 grama lakša od belačke, zbog čega oni nisu u stanju da preuzmu bilo kakvu inicijativu niti da valjano vode zemlju. Svi ga pokorno slušaju.

Po mišljenju kriminologa Antonija Altbekera, opravdani strah od kriminala može biti zloupotrebljen za izazivanje rasne netrpeljivosti. „To može prouzrokovati značajnu štetu“. On smatra da elita u kriminalu vidi koristan instrument koji omogućava žal za prošlošću bez prizvuka nostalgije. Strah belaca pojačan je i svesnim i nesvesnim rasizmom: crnci čine većinu u društvu, a pošto je veliki broj njih i siromašan, češće i čine kriminalna dela.

„Trebaće mi sat vremena da im promenim mišljenje“, kaže Joste ponosno. „Onda će im postati jasno da oni nisu deo te nacije duginih boja, već druge nacije sa značajnom istorijom“, zaključuje, uzimajući južnoafričku zastavu i postavljajući je ispred ulaza u menzu umesto otirača. Dečacima naređuje da prljave vojne čizme brišu o nju. Kadeti se nesigurno smeškaju dok gledaju kako se blato kruni po zastavi koju su do tog časa smatrali svojom.

Mnoge ekstremne desničarske grupe karakteriše i ekstremni patriotizam. Polaznici ovog kampa uče da zemlja ne treba da se vrati aparthejdu, već da oni sami treba da rade na stvaranju svoje odvojene nacije. Joste ih uči da vole staru južnoafričku zastavu i staru himnu, koju pevaju svakog jutra.

Kadeti, kao vojnici, puze po zemlji, držeći u rukama drvenu gredu koju zovu „draga“, dok se iz poslednjih redova čuju jauci. Krv se sliva sa belih šaka. Josteovi pomoćnici, stariji članovi Kommandkorpsa, smeškaju se dok mobilnim telefonima fotografišu dečake. Cela slika skoro da odiše sadizmom.

Sićušni E.C. ima puno poteškoća. Greda ima gotovo trećinu njegove težine, a teško podnosi i noći. „Spavamo na zemlji i vreće se za sekund napune vodom. Poslednje tri noći sam spavao samo šest sati. Svaki dan razmišljam da li da odustanem“. Po mislima mu se, međutim, vrzma i drugo: Tabango i Cepa. „Ne znam da li i dalje mogu da se družim s njima“, kaže očajno.

Kako dan odmiče, iako umor postaje sve primetniji na njihovim licima, čini se da dečaci imaju sve više samopouzdanja. „Na obuci sam naučio da treba mrzeti crnce“, kaže E.C. i nastavlja: „Ubijaju sve koji im se nađu na putu. Ne mogu više da se družim sa Tabangom i Cepom“.

U roku od devet dana, dečaci koji su u srcu nosili ideju južnoafričkog ujedinjenja izrasli su u muškarce-rasiste.

Međunarodna mreža uličnih novina (INSP), Međunarodni pres servis (Inter Press Service) i prvi balkanski ulični magazin Liceulice tokom ove godine objavljuju seriju tekstova o pitanjima siromaštva, a u okviru trogodišnjeg projekta koji finansira Evropska unija sa ciljem da se poveća svest u Evropi o međunarodnom razvoju. Čitav projekat zamišljen je sa ciljem da se u naslovima medija i na dnevnom redu političara nađu Milenijumski ciljevi razvoja, a kako bi ojačala politička volja za njihovo dostizanje, posebno u najnerazvijenijim zemljama.