Pseudonauka za praznoverje

Nekoliko američkih i svetskih naučnika, pa i neki guverneri u SAD podigli su glas protiv delimično tajnog programa, koji je to postao onda kada se pored Univerziteta Stanford za čitav posao zainteresovala američka vojska. U projekat su bili uključeni i Pen State univerzitet, Boston koledž, UCLA, Klemson univerzitet, Dartmouth koledž, Kornel univerzitet, Džon Hopkins univerzitet, Univerzitet Merilend, Koledž Park, Univerzitet Masačusets Amherst, MIT, Politehnički institut Njujork i Univerzitet u Tulsi. U javnosti su se pojavljivale slike iz mesta Gekon, na Aljasci, gde je iza nekoliko kilometara žica, na kojima je visilo obaveštenje da je to istraživačka stanica HAARP-a, te zona zabranjena za znatiželjne, nikla čitava šuma antena…

O toj naučnoj „sili nebeskoj“ koja je pripremljena da bi se izvršilo niz istraživanja u jonosferi pisalo se kao o izuzetnom, gotovo čudesnom, naučnom zadatku koji je trebalo da odgovori na niz teških pitanja i istovremeno omogući neke stvari koje su do tada bile nezamislive. Podsećanja radi, HAARP je tako trebalo da da odgovore i reši pitanje izazivanja eksplozija bez razornih efekata kakve imaju nuklearne bombe, komuniciranje sa podmornicama u velikim dubinama okeana pomoću radijacije ekstremno niske frekvencije (ELF), prodiranje na isti način u zemljino tlo radi pretraživanja tunela ili skrovišta, zaštita teritorije Amerike od neprijateljskih interkontinentalnih aviona i balističkih projektila, uništavanje neprijateljskih satelita, raspoznavanje vrsta projektila koji se približavaju američkoj teritoriji, ometanje i potpuno onemogućavanje komunikacija na određenim područjima, menjanje hemijske strukture viših slojeva atmosfere, odnosno delovanje na klimu na željenom prostoru. Za početno ulaganje u projekat potrošeno je 250 miliona dolara.

Samo pominjanje uticanja na vremenske prilike izazvalo je buru primedbi da se to neko igra božanstva te da stvara mašinu za kontrolu prirode!

Počinje, kod nas, pominjanje sela Beljina, opština Barajevo, svega pedeset kilometara od Beograda, gde su navodno „instalirane antene HAARP sistema“, a onda i na krovu Instituta za fiziku u Zemunu.

Da se na još jedan način, ovaj put iz naučnog ugla, pozabave ovim pitanjima na tribini pod nazivom „HAARP i druge zablude o nauci“ odlučili su u Centru za promociju nauke (CNP) i to u okviru Dana nauke.

Bilo je to odmah posle velikih vremenskih nepogoda praćenim zastrašujućim poplavama, za šta su neki u javnosti osumnjičili HAARP. Da li pomenuti projekat zaista utiče na promene u klimatskom sistemu, kao i koje su to sve široko rasprostranjene zablude, govorila su trojica naučnika – dr Milan M. Ćirković, naučni savetnik Astronomske opservatorije, dr Milovan Šuvakov, viši naučni saradnik u Institutu za fiziku, i dr Oliver Tošković sa odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta, kao i moderator Slobodan Bubnjević iz CPN-a.

Ćirković čitavu stvar objašnjava ovako: „Ne vidim da se stvar oko poplava mnogo promenila u odnosu na pomračenje Sunca iz 1999. godine, kada su jedan prirodan fenomen počeli da predstavljaju čudom, pa su neki odlučili da se sklone, da ne budu na otvorenom, pa su zatvarali i domaće životinje. To me podsećalo i onda i danas na 1938. godinu, kada je Orson Vels napravio radio-dramu „Rat svetova“, pokazujući praznoverje i moć medija. I sada smo imali u nekim medijima pravu poplavu potpuno krivo usmerenih informacija, tekstova i priloga o svemu što se događa.“

Šuvakov takođe smatra da je pristup pitanju HAARP-a najčešće pogrešan: „Radi se o ispitivanjima jonosfere kao nečega što može olakšati komunikacije. To odlično znaju oni koji se bave radio-stanicama.“

Tošković je analizirao sve ono što se moglo čuti: „Narod ima svoj ugao gledanja i to u medijima znaju i nude im ono što ovi traže. A to je odlično tlo za nerazumevanje i reinterpretaciju. Kao da nam je teško da prihvatimo da se „priroda igra kockicama“. Često se i u nauci izvrće smisao, a ona vam neko kaže – imaju antene u Beljini, Barajevu. I šta ćete misliti. Pa onda stigne „potvrda“, iz neimenovanog izvora, da je probleme u japanskoj Fukušimi stvorio HAARP.“

Ćirković je upotpunio sliku nabrajajući niz domaćih i stranih medija: „Oni su skroz iskrivili temu i upustili se u nešto što je na kraju potpuna zloupotreba. Nekim ljudima kao da su dosadile činjenice pa su se upustili u pseudonauku, zloupotrebljavajući velike medije.“

Da bi objasnio tehniku širenja glasina Tošković je napravio jednu psihološku „igricu“ sa četiri učesnika. Prvo je ispričao jednu priču koju je on pantomimom ispričao drugom, a ovaj trećem te taj konačno četvrtom. Kao u nekoj vrsti dečije igre „gluvih telefona“ da bi na kraju osnovna informacija bila do neprepoznavanja izvrnuta, pa i suprotna osnovnoj priči. Čak ni tema priče nije bila ista…

Veći deo publike bio je zadovoljan izloženom temom dok su neki hteli da čuju više tehničkih detalja o samom osnovnom projektu, o tome šta je on stvarno mogao da postigne i gde su stvari stale. Kao da ta tema izaziva stalnu „glad“.

Sve to postaje manje važno ako se obistine vesti da je posle dvadeset godina od pokretanja naučnoistraživački program sa Aljaske u fazi gašenja.

Iako je još u maju prošle godine praktično, zbog nerešivih finansijskih problema, projekat HAARP zapao u krizu, priča o njemu nije manje živa, ali zanimljivo – mnogo manje u naučnoj zajednici nego u popularnim medijima, koji pokušavaju podići tiraž. Uvek će ono neistraženo, sakriveno, pa još pod oznakom „vojna tajna“ biti pravi izazov. A sama Srbija, sem samo sporadično, u čitavoj stvari nije u centru pažnje tog istraživanja, ali su analize u njoj veoma glasne, često i na ivici ratobornosti. Po latinskoj Tertium non datur ili, doslovno, Treće nije dano, tj. treća mogućnosti nema, postoje samo dve. Ili si za ili protiv. Ma kako to izgledalo loše, ima jedna dobra stvar u svemu, priča se o naučnoj postavci i problemu, a radoznalost i najslobodnije moguće ideje najčešće su zabluda, ali kada ponekad vode ka novom tragu, mogu biti poput zlatne žice.

Ne utiče na klimu

Dr Vladimir Srećković sa Instituta za fiziku u Beogradu u tekstu objavljenom na portalu Elementarijuma objašnjavao je da je „jonosfera deo atmosfere u kojoj se nalaze slobodni elektroni i joni i prostire se od 60 do 1.000 kilometara visine. Transmiteri (ukupno ih ima 180) zajedno sa vertikalno usmerenim antenama emituju uzan snop radio-signala u frekventnom opsegu od 2,8 do 10 MHz i velike predajne snage. Napajanje transmitera se vrši iz posebne elektrane i po unapred utvrđenim planovima. Samo HAARP postrojenje ne utiče na klimu. Radio-signali emitovani u pomenutom frekventnom opsegu imaju takve osobine da se njihova energija ne apsorbuje u troposferi ili stratosferi. A upravo u ove dve oblasti atmosfere se stvaraju uslovi koji određuju vreme na Zemlji. Jonosfera je značajna pre svega zato jer komunikacioni sistemi koriste radio-talase visokih frekvencija (HF Hight Frequency), pomoću kojih se održavaju veze između brodova i službi na obali, transokeanskih radio-veza između aviona i aerodroma, odnosno kontrole leta, i pokretnih radio-sistema za održavanje veze između neke udaljene oblasti i nekog centra, svi rade na principu odbijanja radio-talasa od jonosfere, procesa koji je stalno zastupljen kod prostiranja nepovršinskog talasa.“

Antena kakva je i na krovu Instituta za fiziku u Beogradu je samo takozvani VLF (Very low frequency) prijemnik i ne emituje ništa. Ona radi u oblasti kiloherca, u opsegu nižih frekvencija, prima signale koje emituju druge stanice koje se nalaze širom sveta (a služe za navođenje brodova, podmornica itd.) i analiziraju je. U svetu postoji na stotine VLF prijemnika, a mnogi od njih se koriste u školskim sistemima zemalja čitave planete, pa tako i učenici iz Hrvatske rade na jednoj od njih.