Riteri uz tamburice

Takav događaj, pogađate, u stvarnosti je nemoguć, a ako bi se i desilo da ti japiji i implementatori evropskih vrednosti stvar „krunišu“ muzikom, to bi u najboljem slučaju bio neki indi, elektronika ili neko njanjanje, ali nikako u sopstvenoj izvedbi. Osim, naravno, ako glavni panelista nije Ivica Dačić. Što je ipak redak izuzetak.

Ali, ima nešto što je – pravilo. Kogod je, naime, i kadgod je, a novinari posebno, bio pozvan na neki od seminara u kome je učestvovao ili ga organizovao, gdegod da je radio, ekonomista i privredni konsultant Dragoljub Rajić (sad u BSN), mogao je posle korisnih predavanja, obilja podataka o temama u večernjim, pa, bome i poodmaklim postponoćnim, te predjutarnjim satima da uživa u živoj muzici, uz gitaru, a u izvođenju samog organizatora, odnosno predavača. Potpisnik ovih redova imao je tu prijatnost da bar u dva navrata korisna predavanja i brifinge za novinare u nekom turističkom mestu dopuni muzikom na uvce.

Ni bolji poznavaoci široke repertoarske lepeze pesama koje se troše u ovakvim opuštajućim i prijatnim prilikama – od sevdalinki, preko starogradskih do eksju ikona i evergrina (što često beležaše Panović – od Silvane do Nirvane) ipak ne bi uspeli ponekad da prozru ko je izvođač pojedinih pesama što ih Rajić u tim prilikama peva. A ne izbegava ni da recituje.

Iako je nekima koji vršljaju po internetu još ranije bilo poznato da on piše zanimljivu poeziju, tek nedavno se moglo otkriti i „poreklo“ tog niza balada, šansona i modernih „starogradskih“ pesama koje je Rajić interpretirao „o seminarima“, a niko ne prepoznavao autora. Jer, one su njegovo kantautorsko čedo, a materijalni dokaz se pojavio pred nama i u vidu CD-albuma sa jedanaest skladbi pod nazivom „Kad imaš nekog svog“. I da odmah bude jasno – ni ovaj disk nije komercijalni i on je „za prijatelje“, ili što bi Piroćanci rekli, frendli. Kakvi su, uostalom, i ovi redovi.

Na ovom mestu deluje logično da se objasni zašto, iz kog poriva Rajić to radi kad lagodno može da konsultuje, analizira po tv-ekranima, što ponekad, ali ređe od drugih i radi, i da ga vidi bog neoliberalni kome je u ekonomiji i blizak. Kad o tome razmišlja neko ko ga bolje zna mogao bi reći, i kaže – nije to dvostruki život, to je azil. Sklonište možda baš od pomenutog boga. Sam Dragoljub Rajić se sa tom opaskom i slaže i ne slaže. Pa podseća da je odmalena imao jaku sklonost ka pisanju poezije, ne samo u onim godinama kad je svi pišu i onako kako je svi pišu, te da je u tome potkraj prošlog veka imao i internacionalne uspehe na konkursima u Francuskoj, prevode poezije na više jezika. Pa od toga čak i prihode kojima je mogao da finansira sopstvenu zbirku u ovoj zemlji posrnuća svega, a ponajviše kulture, u kojoj i knjižari i čitaoci misle da su videli đavola kad im se samo pokaže, a nekmoli ponudi, knjiga poezije. A još je uz tu ljubav i sklonost došlo i učenje sviranja na dva instrumenta, „klavir slabije i gitara bolje, čak svojevremeno i veoma dobro“. Je li samouk ili je išao u muzičku školu? Ne, imao je kao i sav prosečan ovdašnji svet kućnu učiteljicu, tako ćemo se našaliti s podatkom da mu je majka – profesor muzičkog.

Za izdavanje diska o kome je ovde reč u pomoć mu je stiglo ne direktno „porodično nasleđe“ po majci, ali takođe srećna okolnost – poznanstvo sa Ljubom Ninkovićem, koji više nego „s vremena na vreme“ učestvuje u projektima drugih kolega.

S Ljubom se, kaže Rajić, upoznao negde 2007. godine kada je Norveški fond za zaštitu životne sredine poželeo da jednom kampanjom, sa sve pesmom, pomogne čuvanju čistoće beznadežno prljavih srpskih reka. Tu je Rajić imao udela u tekstu, a za muzičke aranžmane više se brinuo Ninković. I tako se malo šire, bar do Ljubinih ušiju pročulo da Dragoljub piše i komponuje. Ocenjeno je, uz pomoć i drugih prijatelja, da je šteta da pesme ne budu aranžirane, sređene i snimljene. I, eto nama tog CD-a što se, ponovimo, zove „Kad imaš nekog svog“.

Potpisnik ovih redova spada u dunstere za muziku, tako da čitalac ne može ovde očekivati prikaz, ali može da očekuje zapažanje o atmosferi, duši i duhu ovih jedanaest balada. A toga ima u obilatim količinama. Reč je o nizu lepo i milo otpevanih pesama, dobrano utopljenih u nostalgičnu i setnu, ali pritom pričljivu atmosferu. A svaka je još bogato poškropljena blagodatnim kapima vojvođanskih tamburica čiji se eho oseća i kad Ninkovićev aranžman evocira flamenko, ili makedonsku svadbu, ili kad Rajić u stihovima, za uobičajene naše navike koristi veoma neuobičajene figure, pa i fer-ljubavnici, vitezovi-riteri u jednoj od pesama pred vas iskrsavaju sa sve pomisli na Janiku Balaža, ili onog, pak, Balaševića, ako hoćete da se nekako jasnije opiše ta atmosfera.

Rajićeve pesme, recimo i to pred kraj, jer je to posebna vrednost, sve su kompletne i zaokružene priče. Događaji o kojima se peva, a posebno likovi baš su razrađeni likovi, a ne puka imena koja pomažu rimovanje. I još nešto – jezik pesama nikako nije površan i rutinski, već – raskošan. Nek kao ilustracija za to bude i ovo – u kutiju Rajićevog diska, kao što treba, spakovani su i tekstovi pesama, ali i – pazi sad – i poseban odeljak koji se zove „Neke stare i ređe reči“ koje se koriste u pesmama. Ej, ali te reči nipošto ne dave. One svedoče o pomenutom duhu i duši.

I da, na koncu, „zavrnemo“ kako smo i počeli – metrosksualcima, hipsterima, japijima i držaocima svakojakih panel-predavanja, te mlađim ekonomskim analitičarima sigurno bi se sviđala neka druga vrsta muzike, i to im ne treba zameriti. Ali, ako već junaka naše priče s njima (s razlogom) poredimo, valja reći još: njegovo profesionalno znanje, a i muzika i to dokazuje – drugačije je nego japijevsko, dublje je, delatno je, a ne nedoučeno. Najtačnije, on ne zna engleski na način da ne zna srpski.