Selo koje je izgradila „Oluja“

– Mi smo imali tamo pravo fudbalsko prvenstvo – sećaju ljudi okupljeni u parohijskom domu: „Prvo finale za prvaka RSK igrano je 1993. godine. Učestvovali su Dinara iz Knina, Banija iz Gline, Šeovica iz Pakraca, Šparta iz Belog Manastira, Sloga iz Vukovara…. Pobedila je Banija. Drugi turnir za prvaka RSK održan je u Belom manastiru, trijumfovala je Šparta kao domaćin. Iste godine igran je prvi Kup RSK. Osvojila ga je Bukovica iz Kistanja. Oni su kasnije odigrali dva meča sa prvakom RS, Kozarom iz Bosanske Gradiške, za pobednika kupa srpskih država, i pobedila je Bukovica. Planirano je da se igra i sa jednim klubom iz Jugoslavije, ali s obzirom da je Zvezda prethodno gostovala u Vukovaru i imala pretnju FIFA da će ih udaljiti iz svih takmičenja zato što su igrali sa reprezentacijom RSK, nepostojeće države, kako su govorili, odustali smo od te ideje. RSK je dobila tada Zvezdu sa 1:0, imamo i zapisnik sa te utakmice“ – sećaju se Krajišnici.

Naselje Busije, nekoliko kilometara udaljeno od Batajnice, nastalo je 1997. godine, kada je radikalska vlast u Zemunu prodala izbeglicama iz Hrvatske isparcelisane njive. Stevo Golijan iz Pakraca zabo je te godine prvu tarabu u oranicu i ogradio svoj plac. Nije ni pomišljao da će tu, za petnaest godina, iz blata iznići naselje pored puta Beograd – Zagreb. Danas je to selo sa više od 5.000 odraslih i oko 500 dece.

– Opština Zemun prodala nam je ovde 1400 placeva. Od poštara sam saznao pre neki dan da imamo 1300 placeva koji su izgrađeni. Ovo je bio poljoprivredni kompleks ‘’Napretka’’ iz Stare Pazove. Opština nam je to prodala kao građevinsko zemljište. Mi smo dobili takva rešenja. Međutim, ovo se još vodi kao poljoprivredno zemljište, mi ne možemo ni danas da dobijemo ugovor jedan kroz jedan. Moje je mišljenje da ako smo već dobili papir da kupujemo građevinsko zemljište katastarske opštine Ugrinovci da je to tako. Međutim, mi ćemo izgleda platiti prenamenu zemljišta iz svog džepa – kaže Ilija Vezmar, predsednik Udruženja građana Busija.

Krajišnici se sećaju da su im zemlju nudili pod šifrom – povoljno.

– Jeste bilo povoljno, ali nama koji smo izbegli bez igde ičega, 2000 maraka za 6 ari placa bilo je mnogo. U to vreme se hektar prodavao za 3.000 maraka, tako da smo mi tu malo i prevareni. Plus, naše učešće je ovde bilo ogromno. Mi smo sami finansirali kompletnu izgradnju vodovodne mreže, opština nam je izgradila dovod do samog ulaza u naselje, a mi sve ostalo. Svaka česma koju vidite je samodoprinos samih građana. Davali smo i do 1000 maraka za struju, neki ljudi samostalno kupovali bandere, posebno oni koji su prvi došli. Dali smo preko 400.000 maraka za završetak elektrifikacije. Sami smo finansirali 100 posto izgradnju javne rasvete, nasipanje ulica makadamom, imamo ukupno oko pet kilometara asfalta. Imamo i autobus na 45 minuta Batajnica – Busija. Klinci su ranije išli peške po tri kilometra do glavnog puta – kaže Ilija.

Sad moraju da razmišljaju gde će da prave vrtić, školu, i sve ostalo što im nedostaje, jer je Opština svojevremeno prodala sve, videla, kažu, da posao ide, pa faktički u Busijama nemaju više državnog zemljišta za bilo šta.

– Mi se borimo da Busije budu Mesna zajednica, jer još nismo dobili taj status – kaže predsednik Udruženja građana Busije.

Ilija Vezmar je iz Pakraca u Srbiju stigao 1992. godine, kad se Unprofor rasporedio. Živeo je svuda pomalo pa se posle 10 godina, preselio ovde.

– Uselio sam se u kuću koja nije imala ni krova, pravo pod ploču. Kad kiša počne padati stavljali smo šerpe – seća se.

U Hrvatsku se, veli, iz Busija, ne vraća se mnogo ljudi, ni 10 posto.

– Mnogi su izvadili lične karte i pasoše u Hrvatskoj, i oni ih sada smatraju kao povratnike. A ti ljudi žive u Srbiji i tamo odu jedan ili dva puta u godinu dana. Bilo je i onih zelenih kartona. Odu tamo, uzmu neke pare kao povratnici pa se opet vrate nazad. Samo se stari ljudi vraćaju tamo. Da umru – pričaju stanovnici Busija.

Jovan Vučenović iz Knina, sekretar Udruženja, veli da mu je familija iz okoline manastira Dragović, trećeg po starini u severnoj Dalmaciji.

– Ovo naselje važi za jedno koje ima najveći natalitet u Srbiji. U pretprošloj godini je 43 dece rođeno u Busijama – kaže Jovan. „Preduslova za povratak i optimalni povratak u Hrvatskoj nema. Članovi smo udruženja izbeglica u Srbiji, ali tu nema sloge, ne postoji jedna krovna organizacija, nema jedinstva. Nemamo odgovarajući tretman ni u mesnoj zajednici Ugrinovci, ni u opštini Zemun, tamo nas predstavlja čovek koji živi na Starom gradu u Beogradu. Svaka vlast drugačije se odnosi prema nama. To su ljudi koji imaju više odela u ormanu, pa koje im odgovara, to obuku. Jedini grad u ovoj državi koje nema povereništvo za izbeglice jeste Beograd. Nemamo tretman ni najugroženije kategorije, Roma. To nam je i rekao prethodni komesar za izbeglice: „Da ste kojim slučajem Romi, vaši problemi bi bili rešeni“. Mi nemamo ništa protiv Roma, ali želimo da neko pogleda i nas“ – kaže Jovan.

Imaju fudbalski klub Busije. Igrači su uglavnom poreklom iz Bosne i Hrvatske. Kao domaćini igraju u Ugrinovcima jer nemaju svoj stadion. Bilo im je u poseti par nogometnih klubova iz Hrvatske, uglavnom povratnika.

– Nama nije bilo omogućeno da se susretnemo sa gospodinom Josipovićem kad je boravio u Srbiji. Josipović je rekao da nema ništa protiv da nas primi, ali je sve u rukama protokola domaćina. On je razgovarao sa ljudima iz kolektivnih centara, u kojima živi tri posto populacije prognanika. Nit znamo ko je bio, nit šta su pričali. A mi smo hteli da mu iznesemo konkretne probleme – pedeset hiljada oduzetih stanova u Hrvatskoj, pedeset hiljada neisplaćenih penzija… Penzioneri nisu ostvarili pravio na penzije od 1991. do 1995. godine. Moj otac nije dobio 120 penzija, proglasili su ga za zločinca nekog. Meni ne priznaju 10,5 godina radnog staža, mojoj ženi 6,5. Moju kuću su izdavali šest godina nekim Hrvatima, ali mi nisu plaćali kiriju. Moj otac nije mogao da dobije potvrdu o državljanstvu iako je rođen tamo. On je tamo stranac, kao što sam i ja stranac iako sam tamo završio škole“ – priča Jovan.

Ima kuću na sprat u Kninu. Dva trosobna stana po 75 kvadrata, pomoćne prostorije, za njih, veli, nude mu 30 do 35.000 evra.

– Bolje da je poklonim nekom da bi hrvatski tisak napisao: Četnik je prodao ustaši kuću. Išao sam tamo. To nije moje mesto, nisu moji ljudi. Nogometni klub Dinara za koji sam igrao, a kasnije bio sekretar, nema više istoriju iako je osnovan 1913. Sva istorija počinje od 1995. Iz tog kluba je ponikao Ilija Petković i mnogi vrsni fudbaleri, a u vitrinama ne postoje više ni pehari, ni slike… – kaže Vučenović.

Bio je svestan kada je 4. avgusta uveče krenuo s traktorom i povezao 27 komšija na njemu da će se sa Kninom i RSK desiti ono što se desilo. Zapalila mu se guma na putu.

– Obeležavanje tog dana zaslužuje mnogo drugačiji odnos. To danas dobija jednu drugu konotaciju, mi to više slavimo nego Hrvati. Održimo parastos, i onda udri u tambure i trube. Pesma i igra. Pa čemu se mi veselimo i pevamo? Našoj tragediji? – pita se Vučenović.

Poljoprivrede u Busijama nema. Mali broj ljudi je u radnom odnosu, najviše rade na crno. Sedimo u samostalnoj ugostiteljskoj radnji „Vukovar“, kafana je prazna oko podne. Zatvorena je i mesara „Četnik“, u kojoj kupuju, vele, i partizani. Četnik je inače često prezime među Krajišnicima.

– Imamo i profesora i inžinjera koji svoj hleb zarađuju na lopati. Najteže i najprljavije poslove rade izbeglice. Mi smo ovde u Srbiji ugrozili samo Rumune. Te poslove su oni radili dok mi nismo došli. Političari nas slabo obilaze. Zadnji političar koji je bio je pokojni Nenad Bogdanović – pričaju prognanici i sećaju se da je jedan drugi političar, posle obilaska

Busija, ushićeno rekao: „Vi ste se, braćo, dobro snašli. Ovde je prioritet da se uništi ambrozija!“

Spomenik sa mapom „velike Srbije“

Kraj crkve u Busijama krajem maja ove godine nekoliko udruženja i organizacija, među kojima i Ravnogorski pokret, te Vlada RSK u izbeglištvu, podigli su spomenik poginulim Krajišnicima. Na jednoj strani je ucrtana i mapa „velike Srbije“.

– Vidite to. Mapa Srbije od Triglava do Đevđelije. Pitanje je da li se ovaj narod zalagao za takvu ideologiju i politiku. Ovde živi najmanje 30 porodica kojima je neko poginuo i nestao. Niko od njih nije pozvan na otvaranje – kaže Jovo Vučenović.

Nemaju ni groblje

Nemamo vrtić, školu, poštu, groblje… Naši ljudi se sahranjuju u Ugrinovcima, Batajnici, Pazovi, Bežaniji, na Orlovači, Lešću. Gde ko stigne. Jednog roditelja sahranite ovamo, drugog tamo, jer kažu – nema mesta. Ovde su podzemne vode visoke, nema odvodnih kanala, nema kanalizacije, izlivaju se septičke jame, problemi su daleko veći nego što se vidi golim okom – pričaju meštani Busija.