Srbi i Turci imaju 6.000 zajedničkih reči

Predstavu je „zaslužio“ ne samo zbog akademskog rada, već i svestranog angažovanja. Orhan Kural je putopisac, ekolog, borac za ljudska i životinjska prava, predavač, medijska ličnost… Ovaj 63-godišnjak je diplomirao na fakultetu čiji departman za rudarstvo danas vodi, a usavršavao se na njujorškom Kolumbija univerzitetu, na kome je dobio diplomu mastersa.

Saradnja sa Rudarsko-geološkim fakultetom

U Beogradu je boravio nedavno i sa prof. dr Ivanom Obradovićem, dekanom Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, potpisao memorandum o razumevanju, kojim su dve visokoškolske ustanove uspostavile saradnju. Prof. Kural već planira da pozove studente i profesore beogradskog Rudarsko-geološkog fakulteta da rade na zajedničkim projektima i posete Istanbulski tehnički univerzitet. Studenti rudarstva na Istanbulskom tehničkom fakultetu u prednosti su nad beogradskim kolegama bar u jednom – ne plaćaju studije. Kako nam objašnjava prof. Kural, u pitanju je državni fakultet koji su studenti ranije plaćali, ali sada je studiranje besplatno. „Dobijamo pomoć države, ali imamo i sopstvene prihode. U dobrom smo delu Istanbula, imamo velike prostorije, od kojih neke iznajmljujemo i tako zarađujemo“, objašnjava naš sagovornik.

Pomažu i svojim diplomcima da nađu posao. Turska je nekada bila zemlja iseljenika, iz koje su mladi masovno odlazili na zapad da rade. Danas je situacija drugačija. Mnogi Turci, pre svega iz Nemačke, vraćaju se u zemlju svog porekla, a mladi, obrazovani je ređe napuštaju. „Rudarstvo u Turskoj se razvija, tako da naši studenti kad diplomiraju, ako imaju dobar uspeh, znanje engleskog jezika, mogu da nađu posao u zemlji i ne moraju da idu u inostranstvo. Koliko možemo, pomažemo im u nalaženju posla. Našem fakultetu se obraćaju rudnici i preduzeća koji traže određen profil radnika, o tome obaveštavamo svoje studente i preporučujemo ih za pojedine poslove“, objašnjava prof. dr Kural. Prema njegovim rečima, plata inžinjera rudarstva zavisi od više faktora, a početnici zarađuju oko hiljadu dolara.

U javnosti svoje zemlje poznat je kao putnik i putopisac. O zemljama koje je obišao napisao je desetine knjiga i predstavio ih u svojim radio i TV emisijama. Osnivač je i predsednik „Putničkog kluba Turske“, koji okuplja oko 400 članova i promoviše ekoturizam. Ljubav prema putovanju kod njega su pobudili roditelji sa kojima je kao dečak od 14 godina, još 1964. godine, obilazio Evropu. Tada je i prvi put obišao krajeve nekadašnje Jugoslavije. „Sećam se da smo prolazili kroz Niš i Beograd i stigli do Slovenije. Ne sećam se puno detalja iz tadašnje Srbije i zato mi je drago što sam u Beogradu. Planiram da o vašem gradu i zemlji pišem u Turskoj kako bi javnost zainteresovao da dođu“, najavljuje. Rado odgovara na neizbežna pitanja o bliskostima i razlikama između Srbije i Turske i naroda dve zemlje. „Prirodno je da postoji bliskost. Otomanska imperija je tolike vekove postojala, imamo šest hiljada zajedničkih reči. Znam da pojedini Srbi prema Turcima imaju predrasude kao i obrnuto, neki Turci prema Srbima gaje ista osećanja, naročito zbog ratova devedesetih godina, ali sad je vreme mira i što se bolje budemo poznavali, oslobađaćemo se predrasuda“, objašnjava i dodaje da su promocija mira i razumevanje razlozi njegovih putovanja po svetu.

Prema njegovim rečima, Beograd i Srbija mogu biti interesantni turistima iz Turske i zbog jevtine hrane i turističke ponude, dobre usluge, prijatnih ljudi, lepih predela. Dobro je, smatra, što u Beogradu nema puno turista. „Ne volim mesta koja su prepuna, u Firenci ne možete da „dišete“ od turista. Više volim mesta koja možete na miru da obiđete, upoznate ljude, kulturu te zemlje. Nije mi nikakvo uživanje ležanje na plaži. U Antaliji dođu na 10 dana, samo se sunčaju, jedu, piju. Zašto samo to? Putovanja treba koristiti za kontakte sa ljudima“, poručuje.

Zabranio pušenje

Orhan Kural je obišao skoro ceo svet. Ostalo mu je da poseti još manja ostrva-države u Tihom okeanu. Na pitanje koja zemlja ga je najviše impresionirala, daje pomalo iznenađujući odgovor – Butan, planinska zemlja u južnoj Aziji. „Oni žive u skladu sa prirodom. Zemlja nije zagađena, imaju hrane koliko im treba, zabranili su pušenje, nose tradicionalnu nošnju, ne robuju trendovima mode i savremenog potrošačkog društva. Upoznao sam kralja Butana, koji vodi računa o dobrobiti svojih građana“, navodi Kural. Himalajska kraljevina Butan jedina je država na svetu koja svoj napredak ne meri BDP-om i stepenom ekonomskog rasta, već zadovoljstvom i srećom svojih građana. Građani Butana, po istraživanjima, spadaju u „najsrećnije“ ljude na svetu. Istraživanja pokazuju da stepen zadovoljstva građana i ekonomskog razvoja nisu u korelaciji, pa ispada da su najsrećniji u najsiromašnijim zemljama. Na pitanje da li je to možda zato što za bolje i ne znaju, Kural odrično odgovara. „Sreća nema veze sa parama. Pogledajte SAD, najbogatija su i najmoćnija zemlja, a njihovi građani spadaju u najdepresivnije. Šta će im onda bogatstvo? Slično je u još nekim najrazvijenijim državama u kojima je stepen samoubistva najviši“, primećuje Kurala.

Orhana Kurala deo Turske, onaj pušački, verovatno ne voli. Kao predsednik Društva za borbu protiv pušenja inicijator je, promoter i jedan od autora veoma strogog zakona protiv pušenja. Ne sviđa mu se što je Srbija „zemlja pušača“ i nije mu jasno zašto se Zakon o zabrani pušenja u našoj zemlji ne sprovodi ozbiljnije. U Turskoj je zabrana pušenja sprovedena verovatno i zato što je dugogodišnji premijer i lider vladajuće AK (Partije pravde i razvoja) Redžep Taip Erdogan zakleti neprijatelj duvana. Jednom je čak izjavio da je borba protiv pušenja u Turskoj bitna koliko i borba protiv terorizma. Sa pušenjem se Turska ozbiljno obračunava, mirovni proces sa kurdskim pobunjenicima hvata zamajac, te izgleda da ova zemlja na tim poljima beleži značajan uspeh.

Naš sagovornik objašnjava da premijera Erdogana poznaje godinama, „još dok je bio gradonačelnik Istanbula“ i dugo ga je ubeđivao da predloži zakon o zabrani pušenja. „Erdogan takođe mrzi pušenje, ali njegova stranka se plašila mogućeg gubitka glasova. Do promene u stavu turske javnosti došlo je kad je jedan poznati pevač, strastveni pušač oboleo od raka pluća i počeo da promoviše zabranu pušenja. Onda sam ja sproveo istraživanje koje je pokazalo da ubedljiva većina podržava zabranu pušenja, iako je Turska poznata kao „pušačka zemlja“. Otišao sam do premijera i rekao mu: „Taipe, usvajaj Zakon o zabrani pušenja. Većina je „za“. On je rekao: „u redu“. Zakon je usvojen i poštuje se jer je Erdogan policiji naložio da ga ozbiljno sprovodi. Obilazim restorane sa inspektorima i kontrolišem da li poštuju zabranu. Jednom smo čak i Starbaks zatvorili jer nisu poštovali zabranu. Oni su mislili: neće nas, mi smo veliki lanac, ali zatvorili smo im jedan restoran u Istanbulu i odmah su svi poštovali“, priča Orhan Kural, koji, ipak, misli da borba protiv pušenja i u Turskoj može da bude „još uspešnija“.

Profesor Kural bi rado uveo i zabranu alkohola u Turskoj, ali to teško ide, iz političkih razloga. „Kada se to pomene odmah počnu napadi, u zemlji i inostranstvu, izdaja sekularizma, islamizujete zemlju, pravite od Turske Iran i slično. Mene su, zato što sam govorio protiv upotrebe alkohola, neki napali da sam radikalni islamista, a ja sam umeren musliman. Čak ni u džamiju ne idem“.

„Zašto li smo ratovali?“

Naš sagovornik je posetio i Severnu Koreju, zemlju iza „gvozdene zavese“ i verovatno najizolovaniju državu sveta. „Pozvali su me da posetim njihovu zemlju. Bili su vrlo ljubazni, ali mi nisu dozvoljavali da puno pričam sa ljudima. Imao sam vodiča i vozača i kad god bih zastajao da pričam sa ljudima, ljubazno su me požurivali. Za tih nedelju dana sam obišao celu zemlju, ali glad nigde nisam video. Koliko god da to kriju, ne verujem da bi mogli da sakriju. Jednostavno, nisam imao utisak da oskudevaju u hrani. Na granici sa Južnom Korejom, severnokorejski vojnik me je, kad je čuo da sam iz Turske, pitao zašto smo ratovali protiv njih? Tek onda sam se setio da je Turska u Korejskom ratu učestvovala, naravno, na strani Južne Koreje i nisam znao šta da mu odgovorim. Zašto li smo ratovali?“, pita se Kural.