„Za ovakvu sahranu vredelo je živeti“

Onda, začula su se odnekud i crkvena zvona. Niko se nije prekrstio. Sa zvonima mešala se „O bela ćao“ na klaviru.

Starac u ćošku briše suze rukavom sakoa. Dve osamdesetogodišnjakinje zagrlile se i jecaju. Prvi počasni plotun ih trže, ali se onda još jače zagrliše.

„Za ovakvu sahranu vredelo je živeti“ – kaže okupljenim drugovima general Jovo Kapičić, uspravljen na stolici blizu ulaza.

Veterani Šeste ličke divizije, svi sa ordenjem, prva dama Dragica Nikolić u crnini, sa crnim naočarima za sunce, premijer Dačić, ministri Antić i Đukić Dejanović, ulaze unutra, lagano.

Na brežuljku, preko puta ulaza u mauzolej, žena hemijskom olovkom na belom papiru napisala pesmu. Zalepila na vrh papira naslov iz nekog tabloida: „Tužan kraj Titove udovice“. Recituje pesmu ekipi slovenačke državne televizije:

Oktobarskih ovih dana,

napusti nas prva dama,

zar si tako zaslužila,

drugarice moja mila.

Da se tebi u bijedi,

lome tvoja hrabra krila…

Žena pita policijsko obezbeđenje u civilu da je puste u crvenim kanapom ograđen prostor pored fontane, da pesmu izrecutuje svim novinarima. Obezbeđenje joj kaže da ne može. „Takav je protokol“.

– Ne znate vi, deco, koga čuvate. Mi smo nekad bili obezbeđenje Tita i Jovanke, ali smo uvek znali ko nam stoji iza leđa – kaže ona rmpaliji sa slušalicom skrivenom u uhu.

Rmpalija se smeška.

– E, drugarice, ja sam 37 godina radio kod njega u kući – ubacuje se čovek u sivom odelu.

– Kod koga?

– Kod njega – pokaza on diskretno glavom u pravcu Kuće cveća, kao da je „taj“ tu negde, i samo što se ne pojavi.

– Gde ste radili? – trže se ona.

– E-he-he… Ja sam potpisao da ne pričam o tome. Nisam ja ko neki, koji su potpisali, a pišu memoare. Ja čuvam tajnu – objasnio joj je, nekako ponosan na svoju principijelnost.

Pored njega crnka, Ličanka, na rever bjelzera okačila broš, ogledalce u obliku SFRJ. Ogledalce na oktobarskom suncu baca odsjaj. Ličanka se ljuti na ove otpozadi koji je guraju na bodljikavi grm. „Polako tamo! Što niste došlu u sedam, nego hoćete preko reda!“

– Mi vala, drugarice, putovali svu noć iz Trebinja – kaže brka iz „pozadine“.

Počeo je mimohod. Gužva na ulazu. Neki novinari se svađaju sa ljudima iz protokola. Ministar Rasim Ljajić smiruje situaciju. Sve vreme je tu da pomogne. Pre sahrane pitao ga je Mile Pušeljić, borac 37. proleterske divizije, da ga odvede bar malo uz Jovankin kovčeg. Rasim ga je uze pod ruku i sproveo pored obezbeđenja do sanduka od hrastovine, ispred koga je bio jastuk sa ordenjem.

U Kući cveća je potpuna tišina. Jovankin grob, levo od Titovog, skromniji, ali nekako sličan – zlatna slova na belom mermeru, ljudi tiho polažu bukete, borci salutiraju…

Dole, na pešačkom ostrvu u Bulevaru mira, parkiraju se bajkeri iz Slovenije. Zakasnili su sat vremena.

– Krenuli smo jutros u sedam, ali… – kao da se pravdaju što nisu stigli na vreme.

Delegacija hrvatskih komunista grabi uzbrdo sa vencem u rukama. Prosjak u SMB pantalonama, nalakćen na štaku kraj drvoreda, na kartonu napisao: „Pomozite, ranjen sam u poslednjem ratu…“