Kada je reč o nivou garantovanih prava nacionalnih manjina i njihovoj zaštiti možemo reći da je u Republici Srbiji uspostavljen zadovoljavajući pravni okvir.
Srbija je ratifikovala najvažnije međunarodne dokumente u oblasti zaštite prava nacionalnih manjina među kojima su Pakt o građanskim i političkim pravima, Okvirna konvencija Saveta Evrope za zaštitu nacionalnih manjina i Evropska konvencija o regionalnim i manjinskim jezicima. Međutim, međunarodno pravo ne uređuje na sveobuhvatan i detaljan način prava nacionalnih manjina, već pruža smernice i uspostavlja osnovne principe, ostavljajući državama da ovo pitanje samostalno urede.
Osnovni nacionalni izvori prava koji uređuju položaj nacionalnih manjina jesu Ustav, Zakon o pravima i slobodama nacionalnih manjina i Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Odredbe koje uređuju pojedina prava nacionalnih manjina mogu se naći i u drugim zakonima, među kojima su Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, Zakon o kulturi, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja itd.
Ustav Republike Srbije pripadnicima nacionalnih manjina, pored prava koja uživaju svi građani, garantuje i dodatna individualna i kolektivna prava koja pripadnici nacionalnih manjina ostvaruju individualno ili u zajednici sa drugima. Ustav dalje garantuje da o pojedinim pitanjima u oblasti kulture obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma mogu odlučivati samostalno i da radi ostvarivanja prava u ovim oblastima mogu osnovati svoje nacionalne savete.
Nacionalne savete nacionalnih manjina (u daljem tekstu nacionalni saveti) prvi put pominje Zakon o pravima i slobodama nacionalnih manjina iz 2002. godine. Oni su donošenjem Ustava 2006. godine postali i ustavna kategorija, a Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina iz 2009. godine uređen je njihov status i ovlašćenja. Ovaj zakon dao je široka ovlašćenja nacionalnim savetima pa se nivoom garantovanih prava nacionalnim manjinama Srbija može svrstati među zemlje u kojima je obezbeđen visok stepen autonomije tela koja predstavljaju nacionalne manjine.
Nacionalni savet je telo kojem su poverena javna ovlašćenja u oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma nacionalne manjine. On predstavlja oblik neteritorijalne autonomije i osnovni mu je zadatak očuvanje identiteta nacionalne manjine kroz održavanje i razvoj kulture naroda koji predstavlja. Nacionalni savet je pravno lice koje predstavlja nacionalnu manjinu; on učestvuje u pripremi propisa i predlaže izmene i dopune propisa u vezi sa položajem nacionalnih manjina u oblastima za koje su mu poverena javna ovlašćenja. Savet raspolaže sopstvenom imovinom i može osnivati ustanove, udruženja, fondacije i privredna društva u oblastima kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma. Takođe, imenovanjem članova u upravne odbore nacionalni savet može učestvovati u upravljanju obrazovnim ustanovama i ustanovama kulture čiji je osnivač Republika, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.
Pet godina posle donošenja Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina moglo bi se reći da postoje nedostaci koji se tiču samog Zakona. Prvenstveno je reč o njegovoj neusklađenosti sa drugim zakonima, zatim nedovoljnoj preciznosti pojedinih zakonskih odredaba kao i potpuno izostajanje regulisanja određenih pitanja (npr. preciziranje kriterijuma za proglašavanje ustanova kulture za ustanove od posebnog značaja za očuvanje identiteta nacionalne manjine). Istovremeno je vidljivo i da nije bilo dovoljno političke volje da se primeni Zakon, što je najlakše videti na lokalnom nivou jer je često primena zakona zavisila od spremnosti političke partije/partija čiji se predstavnici nalaze na čelu opština ili gradova. Odgovornost snosi i država, odnosno ministarstva u čijim je nadležnostima bilo pitanje manjinskih prava koja se uglavnom držala pasivno prema ovim pitanjima.
Deo odgovornosti za ovakvo stanje snose i sami nacionalni saveti. Pojedini primeri zloupotrebe zakonskih ovlašćenja, nenamensko trošenje budžetskih sredstava i značajan uticaj manjinskih političkih stranaka na rad nacionalnih saveta imali su negativan efekat u javnosti i mogu doprineti stvaranju političke klime kojom bi se onemogućilo ostvarivanje prava nacionalnih manjina.
Može se konstatovati da je arbitrarnost organa koji bi trebali primenjivati zakon stvorila neujednačenu praksu, što je dovelo do potpune pravne nesigurnosti kad je u pitanju ostvarivanje prava iz ovog zakona.
Početkom 2014. godine Ustavni sud je ocenjujući ustavnost nekih članova stavio van snage pojedine odredbe Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina koje se odnose na ovlašćenja nacionalnih saveta.
Narodna skupština usvojila je u maju Zakon o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, međutim ove izmene odnosile su se isključivo na odredbe zakona koje uređuju postupak izbora i način konstituisanja nacionalnih saveta. Svrha ovog zakona je da nacionalnim savetima omogući mehanizme delovanja koja za cilj imaju ostvarivanje prava nacionalnih manjina na samoupravu u kulturi, obrazovanju i obaveštavanju. Izostavljanjem regulisanja pitanja ovlašćenja jasno je da ni posle izbora za nacionalne savete koji su održani 26. oktobra 2014. godine, i konstituisanja novih nacionalnih saveta, oni neće biti u mogućnosti da na valjan način, kao predstavnici nacionalnih manjina, rade na ostvarivanju njihovih prava.
Da bi se unapredilo stanje u oblasti zaštite prava nacionalnih manjina neophodno je da Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave što pre pristupi suštinskoj analizi postojećeg zakona i izradi nacrta izmena i dopuna zakona koje ne bi išle jedino u pravcu usklađivanja zakona sa odlukom Ustavnog suda. S obzirom da postojeći koncept manjinske politike, tačnije izostajanje jasnog koncepta, nije doveo do uspostavljanja potpuno funkcionalnog mehanizma za ostvarivanje prava na samoupravu nacionalnih manjina, proces izmene zakona može biti dobra prilika da se razmotri i to da li bi drugačije uređenje nacionalnih saveta više odgovaralo prilikama koje u Srbiji postoje. Upravo iz tog razloga neophodno je organizovati široku javnu raspravu na kojoj će učestvovati predstavnici nacionalnih saveta i organizacija civilnog društva i na kojoj će biti omogućeno kandidovanje različitih ideja.
Autor je programski koordinator Beogradskog centra za ljudska prava
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
