Zgodno mesto i za rastanak sa iluzijama

I, već na početku treba reći, turistička Mokra gora bez sumnje će na svakog posetioca ostaviti impresivan utisak. Potpisnici ovih redova, pak, čašćeni su još jednom prednošću koja je oličena u tome da im je priču o revitalizaciji ovog kraja i obnovi „Osmice“ ispričao čovek koji je od početka bio među vodećim obnoviteljima. Slavko Glibetić, beogradski privrednik, a rođeni Mokrogorac, za svaki od bezbrojnih objekata koji tu vidite zna da vam ispriča i ono što se ne vidi – a kako je izgledalo pre obnove i šta je tu bilo i kako je sve i od čega i ni od čega nastalo. Tako kad se pored pruge vozite udobnim turističkim putevima, on vam naglasi – a pre našeg dolaska ne samo da nije bilo pruge već nije bilo ničega osim jedne karavanske staze kroz vododerinu. A ni prvi graditelji osmice tako šta nisu morali da podižu jer su materijal prebacivali žičarom, a potom i trasom. Na stubovima žičare sad su se ugnezdili viseći objekti u „kojima će valjda biti kafići.“

– Osnovna priča je bila da vratimo život selu, da ga revitalizujemo. Kada smo početkom devedesetih to počeli, gore nije bilo ni „K“ od Kusturice, sve se odvijalo po privatnoj inicijativi. Počelo smo da pravimo malu prugu, ja sam se tada inače bavio građevinom. U to vreme fabrika Kotroman je propala, ona je nosila Mokru goru. Počinje da provejava priča o Tarabićima, i u toj knjizi pročitamo – „proći će mnogo godina pa će se ljudi setiti gvozdenoga puta“. Krenemo da obnavljamo Šargansku osmicu. Počeli smo samoinicijativno, ogroman broj ljudi se uključio u revitalizaciju „Šarganske osmice“… Uključuje se železnica, potpisuje se prvi ugovor, to postaje državni projekat, ali pored toga imamo naš interni, pravimo lokalne puteve. Pojavljuje se, onda, Kusturica pri završetku pruge, i on temu filma „Gladno srce“ bazira na junaku, graditelju pruge… On živi u stanici Golubići koju Kusturica tamo pravi za potrebe filma. Ta cela ekipa je bila tu nekoliko meseci. Dok smo sedeli u našem klubu, Kusturica vidi brdo Mećavnik i kaže: ja bih tamo da podignem kuću. Ljudi nisu hteli da prodaju ništa, ali su mu na kraju ipak prodavali zemlju, i on počinje da gradi mnogo ozbiljnije – kaže Glibetić.

Zavičajno udruženje Mokrogoraca „Šargan“, čiji je Slavko bio prvi predsednik, spojilo je u ono vreme, devedesetih, sve zakrvljene neprijatelje, čak i SPS i SPO.

– Počeo je da se povećava broj đaka u selu, prave se kafići, prodavnice oko pruge. Oživljavaju stare zaboravljene priče, ćumur, katran… I Kusturica zapošljava dosta ljudi tako da vi u jednom momentu imate gore 150-200 zaposlenih od 1.500 žitelja. Dobijaju platicu, i selo počinje samo da živi. Dovoljno je da imaš okućnice, da imaš domaću radinost, da imaš kome da prodaš. Naša ideja, kojoj se priključio kasnije Kusturica, ipak, nije završena. Ta priča živi, zadržali smo dosta ljudi u našem selu – objašnjava Slavko Glibetić.

I pre nego što se vidi, sama Mokra gora, koja je iznenađenje po sebi, već posle Užica čeka vas prvo – čitav kraj izgleda uredno, nema za Srbiju uobičajenih divljih deponija, demografska kriza se ne oseća bar sudeći po pokošenim livadama i nezaparloženim parcelama, a one koje su promenile namenu i postale placevi za ugostiteljske objekte takođe mogu da budu ponosne na objekte koji su na njima izgrađeni. I svi odreda imaju – čiste klozete. Malo li je.

Samu Mokru goru možete još opisivati slikajući izgled stanica – Šargan, Jatare („e tu baš nije bilo ništa od zgrade zatečeno, sve je izgrađeno ispočetka, na osnovu crteža“), možete sa zadovoljnim osmehom pogledavati na zvanične i privatne smeštajne objekte – hotele, pansione, bungalove možete gledati predele tako čiste, da opuška nema. Ali, ono što najbolje opisuje sklad svih tih građevina s mnogo ukusa utopljenih u kamen i sazidanih uostalom od tog istog, tu nađenog, izlomljenog i isklesanog kamena jesu vode i vodičice. I njihovi tokovi. Naime, svaki, baš svaki potočić, živa pa i samo povremena, a češće suva vododerina je „regulisana“, tok joj je skulptorski i planski oplemenjen kamenim dodacima, dograđenim koritima, kaskadama te je svaki potok – postao prirodna fontana. I naravno ne nosi u sebi ni najlon kese, ni one već bačene šporete i auto-školjke.

 Slavko Glibetić, iako nije ni najmanje rasejan čovek, više puta tokom ekskurzije kao vajkajući refren ponavlja sledeće reči: „Krenuli smo u to punom parom i punim srcem, bili smo i u takvim godinama – četrdesetogodišnjaci. Još i deca kažu, „divno, tata, baš je lepo, doći ćemo ovde.“ I nastavlja, još ponešto što bi potpisnici uopštili, jer se čuje sa svih strana – sad deca čekaju ili imaju decu, ali su u Italijama, Kanadama, Amerikama, Emiratima…

A iz te radosti što i deca hoće da se vrate na tatovinu, dedovinu i tako unazad rađa se još jedna impozantna i monumentalna ideja, koja sad, bez obzira na sačuvanu reprezentativnost, možda ponajbolje opisuje ono što ovde provejava kroz pojam – malo iluzije. Iza sedišta Udruženja Mokrogoraca koje izgleda tako da ga se nijedan prestonički kafić ne bi postideo, jeste prostran kameni amfiteatar za druženja, čija „leđa“ čini niz od 12 kamenih sedišta/tronova (ko za vitezove okruglog stola) na kojima povremeno sede osnivači. U vrh trona planirane su pločice sa imenima osnivača, pa nadole ispod njih pločice sa imenima naslednika. Još nisu ušrafljene one osnivačke, valjda će… A nasledničke – ne znamo, oni su u Skandinavijama, Italijama, Kanadama, Amerikama, Emiratima…

ože Glibetić da racionalizuje razloge za prodaju svog imanja kolko oće – ali ovaj je, rekli bismo mi, glavni: „Deca porasla, otišla van zemlje, nemaš više za koga da investiraš. Odlučim se da to ili prodam ili da nađem nekog ko bi od tog imanja napravio nešto.“

Imanje izgleda kao bajka u izgradnji. Kuće zidane klasično, od drvene stolarije. Šetamo kroz jedan objekat – izgrađeno je u grubom devet apartmana, restoran, kafić…

Dvorište i potok koji prolaze kroz imanje idealni su za bazen, vodenicu, kućice za radionice raznog tipa, planirana je pekarica, mini zoo-vrt, Glibetić kaže da je  jedno magare za slikanje sa turistima već zamišljao nasred imanja

– Svako je hteo da svoju kuću sredi, opravi, ali pošto ja nisam imao nijednu, jer se moj otac iselio odavde negde 57. godine, počeo sam da gradim ovaj Skadar na Bojani, računajući da će to neko od dece da nastavi. Da se napravi objekat koji bi bio i za nas i za goste. Nisam razočarani Mokrogorac. Naprotiv. Mokra gora mi pokazuje iz dana u dan da u nju vredi ulagati. Ali ja sam nemam više za koga da ulažem – kaže Slavko.

Deca čija su imena upisana u Parku punoletstva započetom kraj reke kod crkve i mostića, gotovo su zaboravila gde je Srbija, a kamoli Mokra gora.

Slavkovo imanje je ispod Mećavnika, koji radi „punom parom“. I dok je Mokra gora sa stanicama osmice sva od kamena u kamenu, dotle je Mećavnik drvo na lepom ćuviku. Iako mu se nema šta zameriti, onaj kamen o kome se manje priča, ipak je impozantniji i – smisleniji, ovaj iako sav od zlatiborskih brvnara, ima urbani-turistički šmek. Nešto ga suštinski vezuje za železnicu. Ne toliko fakat da je „kaldrmisan“ poprečno presečenim pružnim pragovima, već njihov miris – Drvengrad je naslonjen na miris ulja za impregnaciju pružnih pragova (i ko je ikad po letnjim žegama žurio na pecanje kraj pruge zna koji je to miris – nostalgija koja miriše na to ulje, ali u sećanje doziva miris reke, prvih ljubavi riblje krljušti – na to podseća) .

Suočavanje sa onim delićem iluzije o povratku, ostanku i opstanku na Mokroj gori u Glibetićevom slučaju, međutim, nije osnovni razlog za odluku o prodaji. Nije bez važnosti ni to što su lokalni organi videći na ovom području ne samo netaknute izvore dobre vode, već i izvore prihoda počeli da „visoko cene“ stavku uređenja građevinskog zemljišta, pa se takse mogu ravnati sa pojedinim beogradskim ekskluzivnim lokacijama. Ko za Beograd na vodi maltene! To pojačava želju da se ide na prodaju, ali našem domaćinu s druge strane smanjuje žal i kajanje što to hoće da učini. Jer, kao rođenom Mokrogorcu sa još nešto dedovine rasute po ataru i roditeljskom kućom u selu, njegova pupčana vezanost sa ovim mestom ne prestaje.