Jak dinar koči strana ulaganja

Iz kojih izvora onda možemo da obezbedimo potrebna ulaganja?

Domaća štednja, koja bi morala biti osnovni oslonac razvoja, ne može ispuniti ovo očekivanje zahvaljujući malom obimu i strukturi, gde dominantnu ulogu igra ulaganje u repo stok, državne obveznice i trezorske zapise. To je sasvim razumljivo jer plasman u slabašnu privredu nosi velike rizike, sa kojima dolaze i visoke kamate. Sa druge strane, ulaganje u državne hartije od vrednosti (HOV) ne nosi nikakav rizik, jer je pokriveno suverenom garancijom, a visoka referentna kamata NBS omogućava vrlo visok profit. Stoga nam kao izlaz preostaje samo inostrana štednja, za dugi period koji je pred nama.

A strana štednja?

  Plasman strane štednje u državne HOV je značajan u odnosu na plasman u privredu, zbog mogućnosti ostvarivanja većeg profita, bez rizika. Ovaj odnos bi se morao promeniti sistemskim i tržišnim merama, koje bi omogućile dominantan plasman u privredu, sa naglaskom na proizvodnji razmenjivih dobara za izvoz.

   

Šta stoji na putu povećanja stranih investicija u razmenljiva dobra?

Prvo, domaće tržište. Ovo tržište zavisi od privredne aktivnosti i kupovne moći stanovništva. Zbog konstantnog pada privredne aktivnosti u dužem periodu, pada mogućnost nabavke imputa, smanjuju se prihodi i profiti, pa samim tim padaju broj i prihodi zaposlenih, što smanjuje kupovnu moć. Mere štednje, smanjivanje penzija i plata u javnom sektoru, takođe smanjuju kupovnu moć. Dalje insistiranje na štednji dovešće do pada zaposlenosti u javnom sektoru. Gubitak svakog radnog mesta ima za posledicu budžetski rashod po osnovu socijalnog zbrinjavanja i penzionisanja viška radnika, smanjenje budžetskog prihoda po osnovu poreza na rad i doprinosa, tržište gubi kupca što smanjuje ukupnu kupovnu moć, a budžet zbog toga ostaje bez poreza na dobit proizvođača i trgovca, što će neminovno dovesti i do smanjenja broja radnih mesta u sektoru proizvodnje i trgovine razmenjivim dobrima. Gubitak radnih mesta u javnom i realnom sektoru dovešće do pada potražnje, što će obarati cene i dalje nas gurati u deflaciju.

                        Naše tržište nije zanimljivo za investitore u krupne privredne objekte iz oblasti proizvodnje razmenjivih dobara, a pogotovo ne u grinfild projekte. To se vidi iz toga što već godinama realizovani projekti pripadaju mahom kategoriji srednjih preduzeća (do 500 zaposlenih) od kojih su mnoga u uslužnoj, a ne proizvodnoj delatnosti.

                        Drugo, prepreka je i inostrano tržište. Jasno je da investitora spremnog da ulaže u industrijsku proizvodnju koja bi dala konkurentan proizvod, neće motivisati naše skromno tržište, jer svoju proizvodnju mora bazirati na velikim serijama. Stoga će biti zainteresovan za jeftinu eksploataciju prirodnih i humanih resursa, subvencionisanih energenata (struja, gas), geografski položaj koji omogućava kraći i jeftiniji transport (rečni i šinski transport), što će mu omogućiti da proizvodi konkurentnu robu za izvoz na svoja tradicionalna tržišta. Adekvatan primer je Fijat koji na našem tržištu prodaje 10-15 odsto svoje ukupne proizvodnje. 

 Kako politika deviznog kursa utiče na odnos investitora prema našem tržištu?

                        Ako je jasno da nam je izvoz ključni cilj, onda je vrednost dinara presudan faktor koji će uticati na mogućnost privlačenja i realizacije projekata finansiranih inostranom štednjom. Sa stanovišta stranog investitora, visoka vrednost dinara destimuliše investiranje u proizvodnju, jer povećava investiciju i smanjuje konkurentnost, pa samim tim i mogućnost plasmana proizvoda na inostrano tržište. Jak dinar poskupljuje i destimuliše uvoz repromaterijala i bitno ugrožava konkurentnost proizvoda i na domaćem i na inostranom tržištu. Visoka vrednost dinara stimuliše uvoz robe široke potrošnje i na taj način destimuliše investiranje inostrane štednje u sektor proizvodnje tih roba zbog nedovoljne carinske i vancarinske zaštite domaćeg proizvoda i nelojalne konkurencije uvozne robe.

                        

 Srbija je upravo sklopila aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom, čija je jedna od glavnih prednosti, prema tvrdnjama Vlade Srbije, pozitivan signal koji se šalje stranim investitorima da je naša država na stabilnoj fiskalnoj putanji. Kako vi gledate na to?

                        Preveliki optimizam u vezi sa postignutim aranžmanom sa MMF teško se može odnositi na eventualnu zainteresovanost institucionalnih stranih investitora, koji su spremni da ulažu u dugoročne razvojne projekte i otvaraju veliki broj radnih mesta. Priprema i realizacija do početka eksploatacije ovakvih projekata i u normalnim okolnostima traje duže od tri godine, tako da ovaj aranžman ne može biti nikakva garancija stabilnosti i predvidljivosti ekonomskog ambijenta u vreme eksploatacije projekta. Stabilnost i dugoročna predvidljivost ekonomskog ambijenta je osnov sigurnog povraćaja investicije.

                        

 Kako onda postići rast?

 Mogući ekonomski razvoj ubuduće će zavisiti isključivo od masivnog povećanja broja radnih mesta u oblasti proizvodnje razmenjivih dobara i konkurentnosti tih dobara na ino tržištima. Naš ljudski resurs ima rezervu od preko milion radno sposobnih građana, koji moraju u što kraćem roku biti uposleni i sistemskim rešenjima istisnuti iz sive zone rada.

                        Ako imamo u vidu relativno dug period pripreme i realizacije jednog iole krupnijeg industrijskog projekta i u najidealnijim uslovima, otklanjanje prepreka koje stvara jak dinar na putu inostranoj štednji može se provesti u periodu od pet, šest godina kroz planiranje i realizaciju ciljane inflacije od šest, sedam odsto godišnje, što bi uz ostale mere reforme javnog sektora, stimulisalo strane direktne investicije. NBS bi morala u istom periodu da planira i realizuje postepeni, blagi pad vrednosti dinara do nivoa realnog uporišta u privrednoj aktivnosti i prenos težišta sa uvoza na izvoz, kao i nešto oštriji pad referentne kamate, koliko god to omogućava ciljana inflacija, radi obezbeđenja jeftinijeg plasmana domaće štednje kao podrške finansiranja adekvatnog razvoja malih i srednjih preduzeća za potrebe servisiranja industrije u forsiranom razvoju.

                        Korištenje inostrane štednje u svrhu investiranja u razvoj naše ekonomije, omogućiće konstantan devizni priliv po osnovu investicija, a povećana privredna aktivnost omogućiće devizni priliv po osnovu izvoza i povećane budžetske prihode po osnovu poreza, doprinosa i korištenja teritorijalnog kapitala. Na taj način će se konsolidovati javne finansije, smanjiti budžetski deficit i postepeno smanjivati neodrživ javni dug.

                        Izlaz iz ove situacije mora se tražiti u dugoročnom planiranju razvoja, na horizontu ne manjem od 20-30 godina. Iz dugoročnog plana razvoja moraju proisteći prioriteti i strategija razvoja. Sav ovaj posao biće uzaludan ako se rezultati planiranja ne pretoče u zakonski okvir koji će čvrsto obavezivati svaku sledeću Vladu i monetarnu vlast na sprovođenje utvrđene strategije do konačnog dostizanja planiranih ciljeva.